Wikipedija

ФИФА Свјетско првенство

ФИФА Свјетско првенство, често називано само Свјетско првенство, међународно је ногометно натјецање у којему се натјечу мушке националне репрезентације. Натјецање надгледа ФИФА, врховно тијело свјетског ногомета. Од 1930. године и Свјетскога првенства у Уругвају, натјецање се одржава сваке четири године, уз изузетак 1942. и 1946. године, када се натјецање није одржало због Другог свјетског рата. Актуални свјетски првак је Француска. ФИФА Свјетско првенство је најгледанији спортски догађај у свијету и глобално најпопуларније спортско натјецање, популарније чак и од Олимпијских игара; процјењује се да је кумулативна гледаност Свјетског првенства 2006. године била 26,290,000,000, док је само финале гледало 715,100,000 људи.[1][2][3][4]

ФИФА Свјетско првенство
ФИФА Wорлд Цуп
ФИФА Свјетско првенство

Опћенито
Утемељено 1930.
Број момчади 48 (завршница)
Актуални првак  Аргентина (трећи наслов)
Најуспјешнија момчад  Бразил (пет наслова)

Актуални сустав натјецања укључује квалификацијски сустав, који се тренутно одржава у трогодишњем периоду прије почетка турнира, преко којега се одређују репрезентације које иду на финални турнир, а који се често назива завршница ФИФА Свјетског првенства. Домаћин (или домаћини) је аутоматски квалифициран за завршницу, док остале земље (тренутно 32, од 2026. ће их бити 48) право наступа морају остварити кроз континенталне и/или интерконтиненталне квалификације. Завршни турнир игра се диљем земље домаћина и траје отприлике мјесец дана.

До сада је одигран 21 турнир, а само је осам различитих репрезентација освајало овај престижни наслов. Бразил је освојио турнир пет пута, док Талијани и Нијемци имају четири освојена турнира. Осим њих, Француска, Уругвај и Аргентина освајали су турнир два пута, док су Енглеска и Шпањолска побједници били једном.

Посљедње свјетско првенство одржано је у Катару између 20. студеног и 18. просинца 2022. године, а побједник је била Аргентина, која је побиједила Француску након једанаестераца. Треће су мјесто освојили Хрвати, побиједивши Мароко у утакмици за треће мјесто резултатом 2:1. Идуће свјетско првенство одржат ће се у Канади, Мексику и Сједињеним Државама 2026. године.

Од 1991. године ФИФА организира и ФИФА Свјетско првенство за жене, такођер сваке четири године.

Хисторија

уреди
Главни чланак: Хисторија ФИФА Свјетских првенстава

Ранија међународна натјецања

уреди
 
Утакмица између репрезентације Француске, коју је одабрао УСФСА, и енглеске момчади Уптон Парка, британског представника, на Олимпијским играма 1900. године. Тада је ногомет још увијек био демонстрацијски спорт, мада га је МОО ретроактивно признао као службени догађај.

Прва међународна утакмица у хисторији била је пријатељска утакмица између репрезентација Шкотске и Енглеске, одиграна у Гласгоwу 1872. године, а која је завршила резултатом 0:0.[5] Први међународни турнир организиран је нешто касније, 1884. године, а радило се о Британском првенству, којег су играле репрезентације у склопу Уједињеног Краљевства.[6] У том раздобљу ,ногомет се изразито ријетко играо изван Уједињеног Краљевства, но након што се сама игра развила и њена популарност проширила, ногомет је постао демонстрацијски спорт на Олимпијским играма 1900. и 1904. године, мада је МОО ретроактивно признао овим турнирима статус службених, те на Међуиграма 1906. године.[7]

Недуго након што је ФИФА основана 1904. године, организација је покушала организирати међународни турнир изван олимпијских оквира у Швицарској, 1906. године. Како се ту радило о почецима међународног ногомета, ФИФА у својој службеној хисторији описује организацију турнира као неуспјех.[8]

На Олимпијским играма 1908. године, ногомет је постао дио службеног програма. ФА, кровна организација енглеског ногомета, организирала је тај олимпијски турнир, на којему су могли судјеловати само аматери, због чега су многи на њега гледали као на представу, а не право натјецање. Велика Британија, коју је представљала аматерска репрезентација Енглеске, освојила је златну медаљу испред Данске и Низоземске. Идентичан распоред медаља бит ће остварен и на Играма 1912. године у Стоцкхолму.

Након што су Олимпијске игре наставиле са праксом допуштања наступа само аматерима, Сир Тхомас Липтон је 1909. године у Торину организирао Трофеј Сир Тхомаса Липтона. Његов турнир био је јединствен по томе што је наступао по један клуб из сваке државе (дакле, не репрезентације) која је добила позивницу за наступ, а тај клуб је представљао читаву нацију. Овај турнир понекад се назива и Првим свјетским првенством,[9] а на њему су наступили најелитнији професионални клубови из Италије, Њемачке и Швицарске, док је Енглески ногометни савез одбио икакву везу с тим турниром те је одбио послати професионалну момчад. Липтон је тада позвао Wест Ауцкланд, аматерски клуб из Дурхама као представника Енглеске. Управо је Wест Ауцкланд освојио прво издање Липтонова трофеја те се двије године касније вратио и успјешно обранио наслов.

Године 1914., ФИФА је пристала признати олимпијски турнир као "свјетско ногометно првенство аматера" те се прихватила његове организације.[10] То је за посљедицу имало организацију првог интерконтиненталног ногометног турнира на Олимпијским играма 1920. године, гдје се уз 13 еуропских репрезентација натјецао и Египат. Златну медаљу на том турниру освојила је Белгија, испред Шпањолске и Низоземске.[11] Ногометни турнири на Играма 1924. и 1928. били су, заправо, прва отворена првенства за све свјетске момчади, а на оба је злато освојила репрезентација Уругваја; иако се није радило о службеним свјетским првенствима, ФИФА данас признаје те двије златне медаље као претече сувременог турнира, због чега Уругвај има двије додатне звјездице изнад свог грба.

Свјетска првенства прије Другог свјетског рата

уреди
 
Естадио Центенарио у Монтевидеу био је домаћин прве финалне утакмице у хисторији Свјетских првенстава. На њему је домаћин, Уругвај, свладао Аргентину резултатом 4:2.

Понукана успјехом олимпијских турнира, ФИФА је, предвођена предсједником Јулесом Риметом, поново покренула план организирања властитог међународног турнира изван оквира Олимпијских игара. Дана 28. свибња 1928. године, ФИФА је на конгресу у Амстердаму донијела одлуку о организирању властитог свјетског првенства.[12] Како је у то доба био двоструки олимпијски првак, а 1930. године је славио стоту обљетницу независности, Уругвај је одабран за домаћина првог ФИФА-иног свјетског првенства.

Савези из одабраних земаља чланица ФИФА-е су добили позивнице да пошаљу своје репрезентације, али чињеница да се првенство требало играти у Уругвају значила је дуго и скупо путовање за еуропске земље. Дапаче, ниједна еуропска земља није службено потврдила да ће послати своју репрезентацију до два мјесеца прије почетка турнира. Римет је у међувремену успио наговорити савезе из Белгије, Француске, Румуњске и Југославије да пошаљу своје момчади. У коначници, укупно је 13 земаља судјеловало на турниру – седам из Јужне Америке, четири из Еуропе и двије из Сјеверне Америке.

Прве двије утакмице Свјетског првенства одрђане су истовремено, 13. српња 1930. године, а у њима је Француска свладала Мексико 4:1, односно Сједињене Државе Белгију 3:0. Први гол у хисторији Свјетских првенстава постигао је француски ногометаш Луциен Лаурент.[13] У финалној утакмици, домаћин Уругвај је побиједио Аргентину 4:2 испред 93,000 људи у Монтевидеу, поставши тако први свјетски првак у ногомету.[14]

Након оснивања Свјетског првенства, ФИФА и МОО су се посвадили око статуса аматерских играча, тако да се ногомет није играо на Олимпијским играма 1932. године.[15] Ногометни турнир се вратио на Играма 1936. године, али је сада био у сјени много престижнијег Свјетског првенства.

Проблеми с којима се ФИФА суочавала током организације првих Свјетских првенстава били су интерконтинентално путовање и рат. Мали број америчких земаља био је вољан путовати до Италије за Свјетско првенство 1934. године, осим Аргентине, Бразила и Сједињених Држава, док су све америчке земље изузев Бразила и Кубе отворено бојкотирале првенство 1938. у Француској због контроверзе око избора домаћина. Планирана првенства за 1942. и 1946. годину, чији су домаћини требали бити Њемачка и Бразил,[16] отказана су због Другог свјетског рата.

Свјетска првенства након Другог свјетског рата

уреди
 
Фриаçа је постигао водећи гол за Бразил у одлучујућој утакмици против Уругваја, 16. српња 1950. године. Иако се очекивало да ће Бразил постати свјетски првак, услиједила су два уругвајска гола која ће планирано славље претворити у догађај који ће добити надимак Марацанаçо (сх. Крах на Марацани).

По завршетку Другог свјетског рата, ФИФА је организирала Свјетско првенство 1950. године у Бразилу, који је требао бити домаћин четири године раније. Било је то прво првенство на којему су судјеловале британске репрезентације. Наиме, британске репрезентације повукле су се из ФИФА-е 1920. године, дјеломично зато што нису хтјеле играти против земаља с којима су биле у рату, а дјеломично у знак протеста против страног утјецаја у ногомету;[17] чланство су реактивирале 1946. године на позив ФИФА-е.[18] Овај турнир донио је и повратак инаугурацијских првака, Уругваја, који су бојкотирали два претхода турнира, а који су у шокантној утакмици против домаћина, Бразила, однијели побједу и тако по други пут постали свјетски прваци; тај се догађај у бразилској јавности данас спомиње као Марацанаçо.

У периоду од 1934. до 1978. године, укупно је 16 репрезентација судјеловало у завршном турниру; изнимке су тек турнир из 1938. године, када је Њемачка припојила већ квалифицирану Аустрију па је број репрезентација пао на 15, односно онај из 1950. године, када су се Индија, Шкотска и Турска повукле па је играло само 13 репрезентација.[19] Већина репрезентација била је из Еуропе и Јужне Америке, уз мањи број из Сјеверне Америке, Азије, Африке и Оцеаније. Те би репрезентације углавном биле лагани противници за еуропске и јужноамеричке момчади у овом периоду. Све до 1982. године, тек је неколицина земаља изван Еуропе и Јужне Америке прошла први круг натјецања:

Експанзија на 32 момчади

уреди

Број судионика завршеног турнира повећан је на 24 репрезентације 1982. године,[20] а онда и на 32 репрезентације 1998. године,[21] омогућивши тако већем броју репрезентација из Африке, Азије и Сјеверне Америке судјеловање у завршници. Од те су експанзије репрезентације из тих регија постизале све боље резултате, а добар дио њих је дошао и до четвртфинала или даље:

Но, унаточ експанзији, репрезентације из Еуропе и Јужне Америке наставиле су доминирати турниром, тако да су 1994., 1998., 2006. и 2018. године само наведене репрезентације дошле до четвртфинала, а још увијек оне остају једине које су играле финални сусрет Свјетског првенства.

Укупно 200 репрезентација играло је квалификације за ФИФА Свјетско првенство 2002., њих 198 је урадило исто за ФИФА Свјетско првенство 2006., док су се за ФИФА Свјетско првенство 2010. године покушале квалифицирати 204 репрезентације.[22] Рекорд од 210 репрезентација реализиран је током квалификација за ФИФА Свјетско првенство 2018. године.[23]

Корупцијски скандал

уреди
Главни чланак: Корупцијски скандал у ФИФА-и 2015.
 
Дугогодишњи челник ФИФА-е, Швицарац Сепп Блаттер, виђен је као главни одговорни за велики корупцијски скандал који је избио 2015. године. Иако особно није оптужен, сматрало се да су његова политика и вођење ФИФА-е увелике допринијели оваквом расплету догађаја, посебице по питању контроверзи око избора домаћина првенства 2022. године. Афера је за посљедицу имала Блаттерово одступање с челног мјеста ФИФА-е.

Репутација ФИФА-е, а посебице Свјетског првенства, добила је велики ударац средином 2015. године, када је избио велики корупцијски скандал који је резултирао оптужницама за мито, пријевару и прање новца с циљем намјештања понуда за ФИФА-ина натјецања,[24] уз тезу да су ФИФА-ини челници у периоду од 24 године примили више од $150,000,000 мита. Крајем свибња исте године, америчко Министарство правде објавило је оптужницу од укупно 47 точака за рекетарење, ланчану пријевару и прање новца против 14 особа. Од тог је тренутка ухапшено неколико десетака ФИФА-иних дужносника, посебице у свибњу и просинцу.[25] До краја свибња 2015. године, укупно девет ФИФА-иних челника и пет спортских дјелатника је већ било оптужено за корупцију. У то доба, предсједник ФИФА-е, Сепп Блаттер, јавно објављује како ће у вељачи 2016. године одступити са своје позиције.[26]

Дана 4. липња 2015. године, бивши ногометни дјелатник, Цхуцк Блазер, признао је пред ФБИ-јем и швицарским властима да је неколико чланова Извшног одбора ФИФА-е, укључујући и њега самога, примило мито за промоцију првенстава 1998. и 2010. године.[27] Дана 10. липња 2015., швицарске власти узеле су рачуналне податке из уреда Сеппа Блаттера. Истога дана, ФИФА је одгодила избор домаћина Свјетског првенства 2026. године у свјетлу оптужни за намјештене изборе за првенства 2018. и 2022. године. Тадашњи главни тајник ФИФА-е, Јéрôме Валцке, изјавио је: "Због актуалне ситуације, сматрам да би било смијешно започињати икакав поступак избора у овом тренутку."[28] Дана 28. листопада 2015. године, Блаттер и његов потпредсједник те један од главних кандидата за његова насљедника, Мицхел Платини, суспендирани су на 90 дана; обојица су у медијима тврдили како нису криви за оптужбе које им се стављају на терет.[29]

Дана 3. просинца 2015. године, два потпредсједника ФИФА-е су ухапшена због примања мита у истом хотелу у Зüрицх у којем су у свибњу исте године охапшена још седморица ФИФА-иних дужносника.[30] Истога дана, објављено је нових 16 оптужница.[31]

Цјелокупни скандал био је велики ударац за ФИФА-у, која је годинама била мета критика због наводних оптужни за корупцију. Бројни дјелатници су ухапшени и/или поднијели оставке, а најзначајнија посљедица свакако је био одлазак Сеппа Блаттера, којега је наслиједио Гианни Инфантино, који је провео бројне реформе у ФИФА-и.[32] Избор за домаћина првенства 2026. године проведен је тек 2018. године, када су домаћинство добиле Канада, Мексико и Сједињене Државе.

Експанзија на 48 момчади

уреди

У листопаду 2013. године, Сепп Блаттер је говорио како намјерава Карипској ногометној унији осигурати једно мјесто на Свјетском првенству.[33] У издању часописа ФИФА Wееклy од 25. листопада 2013. године, Блаттер је написао: "Из чисто спортске перспективе, волио бих да се глобализација коначно схвати озбиљно те да афричке и азијске националне репрезентације стекну статус којег заслужују на ФИФА Свјетском првенству. Не може бити да еуропске и јужноамеричке репрезентације полажу право на већину мјеста на Свјетском првенству."[34] Оваква два коментара многи су протумачили као празна обећања усред кампање за реизбор коју је водио Блаттер.[35]

Након објаве овог магазина, Блаттеров пресумирани протукандидат за челно мјесто ФИФА-е, предсједник УЕФА-е Мицхел Платини, изјавио је како он, ако буде изабран, намјерава повећати број судионица на 40, односно за осам репрезентација. Платини је објаснио како би једно мјесто дао УЕФА-и, по два Азији и Африци, док би се два мјеста распоредила између ЦОНЦАЦАФ-а и ЦОНМЕБОЛ-а, а једно би мјесто било загарантирано за Оцеанију.[36] Платини је био јасан око својих разлога за проширење: "[Свјетско првенство] није темељено на квалитети репрезентација јер на Свјетском првенству немате 32 најбоље екипе... али, то је добар компромис... то је политичка ствар, тако да зашто не бисмо имали више Африканаца? Натјецање је ту да уједини све људе из цијелог свијета. Ако не дате могућност наступа, нема напретка."[36]

У листопаду 2016., новоизабрани предсједник Гианни Инфантино је дао своју подршку идеји да се за првенство 2026. године број репрезентација прошири на 48.[37] Дана 10. сијечња 2017. године, ФИФА је службено објавила да ће завршни турнир за ФИФА Свјетско првенство 2026. године имати 48 репрезентација.[38]

Трофеј

уреди
Главни чланак: Трофеј ФИФА Свјетског првенства
 
Британска краљица Елизабетх II. уручује Трофеј Јулеса Римета енглеском капетану Боббyју Моореу, након енглеског славља на Свјетском првенству 1966. године.
 
Њемачка ногометна репрезентација подиже Трофеј ФИФА Свјетског првенства након славља на Свјетском првенству 2014. године у Бразилу.

Од 1930. до 1970. године, побједник ФИФА Свјетског првенства добивао је Трофеј Јулеса Римета. Иницијално знан као Свјетски куп (енглески: Wорлд Цуп / француски: Цоупе ду Монде), трофеј је 1946. године преименован у част Јулеса Римета, предсједника ФИФА-е, који је иницирао настанак првенства. Када је Бразил 1970. године по трећи пут постао првак, добили су право да трајно задрже трофеј у свом власништву. Музеј је био изложен у средишту Бразилске ногометне конфедерације у Рију де Јанеиру, одакле је 1983. године украден (био је то други пут, након 1966. године, да је трофеј украден); трофеј никада није пронађен те се вјерује како је растаљен и продан од стране лопова.[39]

Након 1970. године, дизајниран је нови пехар, знан као Трофеј ФИФА Свјетског првенства. ФИФА-ини стручњаци из седам земаља прегледали су и оцијенили 53 предложена модела, коначно се одлучивши за дизајн талијанског кипара Силвија Газзаниге. Нови трофеј висок је 36 цм, израђен је од чистог, 18-каратног злата и има масу од 6.175 кг.[40] База садржи два слоја од полудрагог малахита, док се на подножју налази попис освајача првенства по годинама, од 1974. године.[40] Газзанига је овако написао трофеј: "Линије искачу из базе, уздижући се у спирале, растежући се како би примиле свијет. Из особитих тензија компактног тијела скулптуре издижу се два спорташа у узбудљивом тренутку побједе."[41]

Нови трофеј не даје се побједнику у трајно власништво. Побједници првенства држе пехар само до завршетка славља након финалне утакмице. Након тога, уручује им се позлаћена реплика од бронце, док златни оригинал остаје у власништву ФИФА-е.[42]

Тренутно, сви чланови најбоље пласираних репрезентација (играчи, тренери, стручни тим) добивају медаље са знаком трофеја; побједници златне, другопласирани сребрне, а трећепласирани брончане. На првенству 2002. године, четвртопласирана репрезентација Јужне Кореје такођер је добила медаље. До првенства 1978., медаље су добивали само играчи који су у тренутку завршетка финалне и утакмице за треће мјесто били у игри, дакле само њих једанаест. У студеном 2007., ФИФА је објавила како ће сви судионици награђених репрезентација од 1930. до 1974. године ретроактивно добити медаље.[43][44][45]

Формат натјецања

уреди

Квалификације

уреди
Главни чланак: Квалификације за ФИФА Свјетско првенство

Квалификације за ФИФА Свјетско првенство одржавају се од турнира 1934. године; једини турнир за којег квалификације нису одржане био је онај 1930. године. Одржавају се у шест континенталних зона (Африка, Азија, Сјеверна и Средња Америка те Кариби, Јужна Америка, Оцеанија и Еуропа), а надзиру их континенталне федерације. Број квалифицираних момчади по континентима одређује ФИФА неколико година унапријед, најчешће темељем релативних односа снага репрезентација из појединих конфедерација.

Процес квалификација може почети готово три године прије завршнога турнира и трајати преко двије године. Формат који се користи разликује се између конфедерација. Најчешће се догоди да су једно или два мјеста резервирана за побједнике интерконтиненталног плаy-оффа; примјерице, побједник оцеанијских квалификација и петопласирана азијска момчад су међусобно играли за пласман на ФИФА Свјетско првенство 2010. године.[46] Од 1938. године, домаћин натјецања аутоматски се квалифицира за завршно натјецање, а до 2002. године побједник пријашњега турнира такођер је имао зајамчено мјесто на идућем натјецању, што је значило да је Бразил, побједник првенства 2002. године, био први бранитељ наслова који је морао одрадити квалификације за наредно првенство.[47]

Завршни турнир

уреди

Тренутачно се на завршном турниру натјечу 32 репрезентације, које у земљи домаћину играју турнир у трајању отприлике мјесец дана. Турнир се игра у двије фазе: групна фаза, у којој судјелују све репрезентације, те фаза на избацивање (кноцкоут фаза), у којој судјелују најбоље пласиране момчади из групне фазе.[48] Од 2026. године, број репрезентација повећат ће се на 48.

У фази по скупинама, момчади се натјечу у осам скупина које се састоје од по четири момчади. Скупине се одређују неколико мјесеци прије почетка завршнога турнира. Осам момчади, укључујући домаћина, постављено је за носитеље темељем њихова пласмана на ФИФА-иној ранг листи.[49] Остале репрезентације разврстане су у три јакосне скупине, најчешће према географском критерију. Иницијално су скупине ждријебане насумично, али се ФИФА од 1998. године побринула да ни у једној скупини не буде више од двије еуропске момчади нити више од једне момчади из осталих конфедерација.[50]

У свакој скупини, момчади играју с преостале три једном, што свакој репрезентацији осигурава барем три утакмице на завршном турниру; укупно шест утакмица одиграва се у свакој скупини. Посљедње утакмице у скупинама одигравају се у исто вријеме тако да се избјегне можебитно намјештање резултата или калкулирање.[51] Двије момчади с највише бодова настављају натјецање утакмицама осмине финала. Од 1994. године, побједницима се додјељују три бода, за реми по један бод објема момчадима, а за пораз се не добије ниједан бод; раније, за побједу су се добивала два бода.

У случају да су двије или више момчади, након све три одигране утакмице, изједначене по бодовима, ФИФА је одредила критерије темељем којих се одређује њихов пласман у скупини, а они су сљедећи:[52]

  1. Боља укупна гол разлика у скупини
  2. Већи број укупно постигнутих голова у скупини
  3. Ако и након примјене ових критерија репрезентације буду изједначене, њихов ће пласман бити одређен темељем сљедећих критерија:
    1. Већи број бодова у међусобним сусретима
    2. Боља гол разлика у међусобним сусретима
    3. Већи број постигнутих голова у међусобним сусретима
    4. Фаир Плаy бодови, одређени према броју жутих и црвених картона у групној фази:
      1. Жути картон: минус 1 бод
      2. Индиректни црвени картон (посљедица другог жутог картона): минус 3 бода
      3. Директни црвени картон: минус 4 бода
      4. Жути картон и директни црвени картон: минус 5 бодова
  4. Ако и након примјене горе наведених критерија репрезентације буду изједначене, њихов пласман бит ће одређен насумичним ждријебом

Фаза на избацивање или елиминацијски дио (кноцкоут фаза) започиње након што свака момчад одигра три утакмице у својој скупини. Прве двије момчади сваке од осам скупина напредују у осмину финала, у којој се састају побједници скупина против другопласиране момчади неке друге скупине. Након осмине финала долази четвртфинале, а наставља се полуфиналима. Борбе за медаље завршавају утакмицом за треће мјесто које играју поражени полуфиналисти, те финалом, које је уједно и посљедња утакмица турнира.[48] У случају да у 90 минута нема побједника у фази на избацивање, репрезентације играју два продужетка у трајању од 15 минута, а ако ни након тога не буде побједника, репрезентације изводе једанаестерце док се не одреди побједник.

Дана 10. сијечња 2017. године, ФИФА је за 2026. годину одобрила нови формат с 48 репрезентација, које ће бити распоређене у 16 група по три репрезентације.[53] У елиминацијску фазу ићи ће по двије репрезентације из сваке групе, а иста ће од тада започињати од шеснаестине финала и настављати се до финала.

Избор домаћина

уреди
Главни чланак: Домаћини ФИФА Свјетских првенстава
 
Мапа која приказује домаћинства ФИФА Свјетских првенстава од 1930. до 2022. године.

Прва домаћинства свјетских првенстава додјељивана су чланицама на ФИФА-иним конгресима. Одабирање држава које би угостиле првенства било је редовито контроверзно због међусобне удаљености и тротједног путовања бродом између Јужне Америке и Еуропе, два континента која су била средишта ногомета у свијету. Одабир Уругваја за првога домаћина свјетскога првенства, примјерице, за посљедицу је имало наступање само четири еуропске момчади.[54] Сљедећа два првенства одржала су се у Еуропи, што је овај пут довело до масовног бојкота америчких репрезентација, а сукоб је ескалирао 1938. године када су све америчке момчади, осим Бразила и Кубе, бојкотирале првенство из протеста јер су претпостављале како ће се домаћинство редовито мијењати међу земљама.[55]

Након првенства 1958. године у Шведској, с циљем избјегавања нових инцидената и бојкота, ФИФА је започела с праксом ротације домаћинстава између Америка и Еуропе, што је практициран закључно с првенством 1998. године у Француској. ФИФА Свјетско првенство 2002. године одржано је у Азији, у Јужној Кореји и Јапану, што је први пут да је азијски континент добио домаћинство, али и први пут да су двије земље заједнички организирале турнир.[56] Првенство 2010. године одржано је у Јужноафричкој Републици, што је био први пут да је Африка добила домаћинство. Када је 2014. године Бразил добио домаћинство првенства, био је то први пут у хисторији да су два узастопна првенства одржана изван Еуропе те први пут након 1978. да је првенство одржано у Јужној Америци.[57]

Данас, домаћина одабире ФИФА-ин Извршни одбор. Гласује се на начин да сваки члан Одбора даје један глас једној од кандидатура. Уколико у првом кругу гласовања нема кандидатуре с натполовичном већином, иде се у сљедећи круг, с тим да кандидатура с најмање гласова у првом кругу отпада из даљњег избора. Гласовање се тако понавља све док једна кандидатура не добије натполовичну већину. Када ФИФА одабере кандидатуру, домаћину шаље документ, тзв. Споразум о домаћинству, у којем се објашњавају сви потребни кораци и наглашавају потребе за одржавање првенства. Ногометни савез одабранога домаћина шаље потврду и јамство да ће одрадити све радове у року, а ФИФА сваких неколико мјесеци шаље инспекције које провјеравају стање радова и напредак домаћина. Одлука о домаћину првенства доноси се чак шест или седам година прије тога првенства. Међутим, било је случајева када су домаћини двају узастопних првенстава изабрани на истој сједници Одбора, попут оних за првенства 2018. и 2022., која су отишла Русији и Катару; Русија је тако постала прва источноеуропска земља која је добила домаћинство, а Катар прва арапска и блискоисточна земља.[58][59]

ФИФА је за првенства 2010. и 2014. године увела политику ротације домаћинства међу континентима, која је омогућила да само земља из појединог континента (Африка за 2010., Јужна Америка за 2014.) буде домаћин; та политика била је посљедица контроверзног избора Њемачке за домаћина 2006. године испред Јужноафричке Републике. Ипак, политика је укинута одмах након првенства 2014. године тако да се било која земља, осим она из конфедерација које су биле домаћини претходна два турнира, може пријавити за домаћинство.[60] Ово је уведено дјеломично како би се избјегла ситуација с избора за првенство 2014. године, када је Бразил остао као једини кандидат.[61]

ФИФА Свјетско првенство 2026. године одржат ће се у Канади, Мексику и Сједињеним Државама, што ће бити први пут у хисторији да су три земље заједнички организирале првенство.[62] С укупно 48 репрезентација и 80 утакмица, бит ће то највеће првенство у хисторији. Канада и Мексико ће организирати по 10 утакмица свака, док ће се чак 60 утакмица одиграти у Сједињеним Државама, укључујући све утакмице од четвртфинала надаље.[62]

Успјеси домаћина

уреди
Главни чланак: Резултати домаћина на ФИФА Свјетским првенствима

Шест од осам репрезентација које су освајале титулу свјетског првака то су оствариле, барем једном, као домаћини; изузетак су тек Бразил, који је 1950. године као домаћин изгубио одлучујућу утакмицу против Уругваја, док је 2014. године поражен у полуфиналу од Њемачке, те Шпањолска, која је 1982. године дошла до другог круга. Енглеска је 1966. године као домаћин освојила свој једини наслов првака свијета. Уругвај (1930.), Италија (1934.), Аргентина (1978.) и Француска (1998.) су своје прве наслове освајали као домаћини, али су касније поново били свјетски прваци, док је Њемачка (1974.) свој други наслов првака свијета освојила као домаћин.[63]

Друге су репрезентације такођер биле успјешне као домаћини, често остварујући своје најбоље резултате управо на тим турнирима. Швицарска је 1954. године дошла до четвртфинала, Шведска је 1958. године била друга, Чиле је освојио треће мјесто 1962., Мексико је у оба наврата (1970. и 1986.) дошао до четвртфинала, Јужна Кореја је 2002. године сензационално освојила четврто мјесто, док је Русија 2018. године дошла до четвртфинала, што је био њихов најбољи резултат од распада Совјетског Савеза. Засад, Јужноафричка Република је 2010. године постала прва и једина репрезентација која, као домаћин, није прошла групну фазу.[64]

Ситуација изгледа овако:

Година Домаћин Пласман Најбољи пласман
(ван домаћинства)
1930.   Уругвај
1. мјесто (финале)
1. мјесто (финале)
1934.   Италија
1. мјесто (финале)
1. мјесто (финале)
1938.   Француска
8. мјесто (четвртфинале)
1. мјесто (финале)
1950.   Бразил
2. мјесто (други круг)
1. мјесто (финале)
1954.   Швицарска
8. мјесто (четвртфинале)
6. мјесто (први круг)
1958.   Шведска
2. мјесто (финале)
3. мјесто (полуфинале)
1962.   Чиле
3. мјесто (полуфинале)
5. мјесто (први круг)
1966.   Енглеска
1. мјесто (финале)
4. мјесто (полуфинале)
1970.   Мексико
6. мјесто (четвртфинале)
10. мјесто (осмина финала)
1974.   Западна Њемачка
1. мјесто (финале)
1. мјесто (финале)
1978.   Аргентина
1. мјесто (финале)
1. мјесто (финале)
1982.   Шпањолска
12. мјесто (други круг)
1. мјесто (финале)
1986.   Мексико
6. мјесто (четвртфинале)
10. мјесто (осмина финала)
1990.   Италија
3. мјесто (полуфинале)
1. мјесто (финале)
1994.   Сједињене Државе
14. мјесто (осмина финала)
3. мјесто (полуфинале)
1998.   Француска
1. мјесто (финале)
1. мјесто (финале)
2002.   Јапан
9. мјесто (осмина финала)
9. мјесто (осмина финала)
  Јужна Кореја
4. мјесто (полуфинале)
15. мјесто (осмина финала)
2006.   Њемачка
3. мјесто (полуфинале)
1. мјесто (финале)
2010.   Јужна Африка
20. мјесто (први круг)
17. мјесто (први круг)
2014.   Бразил
4. мјесто (полуфинале)
1. мјесто (финале)
2018.   Русија
8. мјесто (четвртфинале)
18. мјесто (први круг)
2022.   Катар
32. мјесто (први круг)
Без наступа
2026.   Канада ТБД
24. мјесто (први круг)
  Мексико ТБД
10. мјесто (осмина финала)
  Сједињене Државе ТБД
3. мјесто (полуфинале)
2030.   Мароко ТБД
4. мјесто (полуфинале)
  Шпањолска ТБД
1. мјесто (финале)
  Португал ТБД
3. мјесто (полуфинале)
  Аргентина ТБД
1. мјесто (финале)
  Парагвај ТБД
8. мјесто (четвртфинале)
  Уругвај ТБД
1. мјесто (финале)
2034.   Саудијска Арабија ТБД
12. мјесто (осмина финала)

Медији и промоција

уреди
 
Промотивне боце Цоца-Цоле за ФИФА Свјетско првенство 2002. године у Јапану и Јужној Кореји.

ФИФА Свјетско првенство се од 1954. године преноси на телевизији и данас је најгледанији спортски догађај на свијету. Кумулативна гледаност Свјетског првенства 2006. године у Њемачкој била чак 26,290,000,000;[1] финалну утакмицу гледало је чак 715,100,000 људи, што је бројка која одговара деветини укупне свјетске популације. Сам ждријеб за исто првенство гледало је чак 300,000,000 људи.[65]

Због своје популарности, ФИФА Свјетско првенство привлачи велик број спонзора, попут Цоца-Цоле, МцДоналд'са и Адидаса, који је задужен за службене лопте првенства.[66] За ове твртке, али и бројне друге, чињеница спонзорства увелике утјече на њихове глобалне брендове. Овдје се посебно истиче Цоца-Цола, која за свако првенство лансира велику, глобалну маркентиншку кампању, а од 2010. године одабире и химне првенстава, попут К'наанове "Wавин' Флаг" за првенство 2010. или пјесме "Цолорс" Јасона Дерула за првенство 2018. године. Осим спонзора, земља домаћин такођер у правилу остварује вишемилијунски профит током мјесец дана првенства, али и сама ФИФА, које је, примјерице, за првенство 2014. године уприходила чак $4,800,000,000.[67]

Постоје студије које имплицирају како Свјетско првенство у правилу има значајан утјецај на стопу наталитета, однос између мушке и женске новорођене дјеце те на број срчаних удара у земљама које судјелују на првенству.[68][69]

Маскоте

уреди
Главни чланак: Маскоте ФИФА Свјетских првенстава
 
Вук Забивака, маскота ФИФА Свјетског првенства 2018. године.

Пракса представљања маскотā на ФИФА Свјетским првенствима започела је 1966. године, када је за Свјетско првенство у Енглеској дизајниран Wорлд Цуп Wиллие, прва маскота у хисторији тог натјецања. Од те године, свако је првенство имало своју маскоту, која на одређени начин представља неку карактеристику (флора, фауна, фолклор, одјећа, ...) земље домаћина.[70] Маскоте су сљедеће:

Година Домаћин Маскота Лик/Опис
1966.   Енглеска Wорлд Цуп Wиллие Антропоморфни лав (Пантхера лео)
1970.   Мексико Јуанито Стилизирани дјечак са сомбрером, одјевен у мексички дрес
1974.   Западна Њемачка Тип и Тап Два стилизирана дјечака у њемачким дресовима
1978.   Аргентина Гауцхито Стилизирани дјечак, гаучо, одјевен у аргентинске боје
1982.   Шпањолска Нарањито Антропоморфна наранча (Цитрус аурантиум)
1986.   Мексико Пиqуе Антропоморфна јалапеñо папричица (Цапсицум аннуум) са сомбрером
1990.   Италија Циао Антропоморфни лик од штапића с ногометном лоптом умјесто главе
1994.   Сједињене Државе Стрикер Антропоморфни пас (Цанис лупус фамилиарис)
1998.   Француска Фоотиx Антропоморфни пијетао (Галлус галлус доместицус)
2002.   Јапан /   Јужна Кореја Ато, Каз и Ник Рачунално генерирана футуристичка створења названа Спхерикси
2006.   Њемачка Голео и Пилле Антропоморфни лав (Пантхера лео) и ногометна лопта која говори
2010.   Јужна Африка Закуми Антропомофрни леопард (Пантхера пардус)
2014.   Бразил Фулецо Антропомофрни бразилски тропасни пасанац (Толyпеутес трицинцтус)
2018.   Русија Забивака Антропоморфни сиви вук (Цанис лупус)
2022.   Катар Лаʼееб Лебдећа бијела антропоморфна гутра
2026.   Канада /   Мексико /   Сједињене Државе ТБД
2030.   Мароко /   Португал /   Шпањолска ТБД
2034.   Саудијска Арабија ТБД

Резултати

уреди

Преглед свих досадашњих првенстава

уреди
Година Домаћин Финале Утакмица за 3. мјесто
Побједник Резултат Другопласирани Трећепласирани Резултат Четвртопласирани
1930.   Уругвај  
Уругвај 		4:2  
Аргентина 		 
Сједињене Државе 		[биљ. 1]  
Југославија
1934.   Италија  
Италија 		2:1
(продужеци) 		 
Чехословачка 		 
Њемачка 		3:2  
Аустрија
1938.   Француска  
Италија 		4:2  
Мађарска 		 
Бразил 		4:2  
Шведска
1942.   Трећи Реицх Првенства су отказана због Другог свјетског рата
1946.   Бразил
1950.   Бразил  
Уругвај 		[биљ. 2]  
Бразил 		 
Шведска 		[биљ. 2]  
Шпањолска
1954.   Швицарска  
Западна Њемачка 		3:2  
Мађарска 		 
Аустрија 		3:1  
Уругвај
1958.   Шведска  
Бразил 		5:2  
Шведска 		 
Француска 		6:3  
Западна Њемачка
1962.   Чиле  
Бразил 		3:1  
Чехословачка 		 
Чиле 		1:0  
СФР Југославија
1966.   Енглеска  
Енглеска 		4:2
(продужеци) 		 
Западна Њемачка 		 
Португал 		2:1  
Совјетски Савез
1970.   Мексико  
Бразил 		4:1  
Италија 		 
Западна Њемачка 		1:0  
Уругвај
1974.   Западна Њемачка  
Западна Њемачка 		2:1  
Низоземска 		 
Пољска 		1:0  
Бразил
1978.   Аргентина  
Аргентина 		3:1
(продужеци) 		 
Низоземска 		 
Бразил 		2:1  
Италија
1982.   Шпањолска  
Италија 		3:1  
Западна Њемачка 		 
Пољска 		3:2  
Француска
1986.   Мексико  
Аргентина 		3:2  
Западна Њемачка 		 
Француска 		4:2
(продужеци) 		 
Белгија
1990.   Италија  
Западна Њемачка 		1:0  
Аргентина 		 
Италија 		2:1  
Енглеска
1994.   Сједињене Државе  
Бразил 		0:0
(3:2, пен.) 		 
Италија 		 
Шведска 		4:0  
Бугарска
1998.   Француска  
Француска 		3:0  
Бразил 		 
Хрватска 		2:1  
Низоземска
2002.   Јапан
  Јужна Кореја 		 
Бразил 		2:0  
Њемачка 		 
Турска 		3:2  
Јужна Кореја
2006.   Њемачка  
Италија 		1:1
(5:3, пен.) 		 
Француска 		 
Њемачка 		3:1  
Португал
2010.   Јужна Африка  
Шпањолска 		1:0
(продужеци) 		 
Низоземска 		 
Њемачка 		3:2  
Уругвај
2014.   Бразил  
Њемачка 		1:0
(продужеци) 		 
Аргентина 		 
Низоземска 		3:0  
Бразил
2018.   Русија  
Француска 		4:2  
Хрватска 		 
Белгија 		2:0  
Енглеска
2022.   Катар  
Аргентина 		3:3
(4:2, пен.) 		 
Француска 		 
Хрватска 		2:1  
Мароко
2026.   Канада
  Мексико
  Сједињене Државе
2030.[биљ. 3]
2034.   Саудијска Арабија
Биљешке
  1. ↑ Службена утакмица за треће мјесто на Свјетском првенству 1930. године никада није одиграна; Сједињене Државе и Југославија су изгубиле у полуфиналу. ФИФА данас службено признаје Сједињене Државе као трећепласирану репрезентацију, а Југославију као четвртопласирану, темељем укупног резултата тих репрезентација на турниру.[71]
  2. ↑ 2,0 2,1 Службена финална утакмица Свјетског првенства 1950. године никада није одиграна.[72] Побједник турнира одређен је у другом кругу у групном суставу гдје су четири репрезентације (Уругвај, Бразил, Шведска и Шпањолска) играле међусобно. Игром случаја, једна од двије посљедње утакмице турнира играла се између првопласиране и другопласиране репрезентације, тако да се уругвајска побједа од 2:1 над Бразилом често сматра неслужбеним финалом Свјетског првенства 1950.[73] Такођер, утакмица између двије лошије пласиране репрезентације, која се играла истовремено кад и претходна утакмица, може се сматрати огледом за треће мјесто, гдје су Швеђани побједом од 3:1 над Шпањолском осигурали треће мјесто на турниру.
  3. ↑ ФИФА је у листопаду 2023. године одлучила како ће једина пристигла кандидатура, она Марока, Португала и Шпањолске, бити прихваћена за организацију Првенства 2030. године. Међутим, како се ради о прослави стоте обљетнице натјецања, договорено је и да ће Аргентина, Парагвај и Уругвај организирати, сваки по једну, утакмице првенства, које ће бити отворено на стадиону Центенарио у Монтевидеу, гдје је одиграна прва утакмица у хисторији првенстава.[74]

Успјешност репрезентација

уреди

Од 1930. године, укупно је 79 репрезнтација барем једном наступило у завршници турнира. Од њих 79, осам репрезентација је освајало титулу свјетског првака барем једном, додавајући звјездице изнад својих грбова за сваку освојену титулу; изузетак овдје је Уругвај, који има четири звјездице, а само два наслова првака, међутим је добио дозволу ФИФА-е за кориштење додатних звјездица јер је 1924. и 1928. године био олимпијски првак, а ФИФА је та два натјецања признала као де фацто Свјетска првенства.

С пет титула првака, Бразил је најуспјешнија репрезентација у хисторији турнира те једина репрезентација која је судјеловала на свим завршницама (21).[75] Бразил је такођер био прва репрезентација која је свјетски првак постала трећи (1970.), четврти (1994.) и пети (2002.) пут. Италија (1934. и 1938.) и Бразил (1954. и 1958.) су једине момчади које су успјешно обраниле титулу првака. Западна Њемачка (1982. – 1990.) и Бразил (1994. – 2002.) су једине репрезентације које су три пута за редом играле финале Свјетског првенства. Њемачка је најуспјешнија момчад по броју полуфиналних наступа (13), укупно освојених медаља (12) и одиграних финала (8).

 
Мапа која приказује најбоље резултате на Свјетским првенствима по репрезентацијама

Преглед најуспјешнијих репрезентација

уреди
Ранг Репрезентација Првопласирани Другопласирани Трећепласирани Четвртопласирани
1   Бразил 5 (1958., 1962., 1970., 1994., 2002.) 2 (1950.D, 1958.) 2 (1938., 1978.) 2 (1974., 2014.D)
2   Њемачкаа 4 (1954., 1974.D, 1990., 2014.) 4 (1966., 1982., 1986., 2002.) 4 (1934., 1970., 2006.D, 2010.) 1 (1958.)
3   Италија 4 (1934.D, 1938., 1982., 2006.) 2 (1970., 1994.) 1 (1990.D) 1 (1978.)
4   Аргентина 3 (1978.D, 1986., 2022.) 3 (1930., 1990., 2014.)
5   Француска 2 (1998.D, 2018.) 2 (2006., 2022.) 2 (1958., 1986.) 1 (1982.)
6   Уругвај 2 (1930.D, 1950.) 3 (1954., 1970., 2010.)
7   Енглеска 1 (1966.D) 2 (1990., 2018.)
8   Шпанија 1 (2010.) 1 (1950.)
9   Низоземска 3 (1974., 1978., 2010.) 1 (2014.) 1 (1998.)
10   Чехословачкаб 2 (1934., 1962.)
  Мађарска 2 (1938., 1954.)
12   Шведска 1 (1958.D) 2 (1950., 1994.) 1 (1938.)
13   Хрватска 1 (2018.) 2 (1998., 2022.)
14   Пољска 2 (1974., 1982.)
15   Аустрија 1 (1954.) 1 (1934.)
  Португал 1 (1966.) 1 (2006.)
  Белгија 1 (2018.) 1 (1986.)
18   Сједињене Државе 1 (1930.)
  Чиле 1 (1962.D)
  Турска 1 (2002.)
21   Краљевина Југославија /   СФР Југославијаб 2 (1930., 1962.)
22   Совјетски Савезб 1 (1966.)
  Бугарска 1 (1994.)
  Јужна Кореја 1 (2002.D)
  Мароко 1 (2022.)

Биљешке:

а Укључује медаље које је освојила Западна Њемачка (1954. – 1990.).
б Совјетски Савез (од 1992.), Чехословачка (од 1993.) и Краљевина Југославија/СФР Југославија (од 1992.) више не постоје.
D Наведена земља била је домаћин те године.

Највећи успјеси по континенталним зонама

уреди

До данас, финале Свјетског првенства играле су само репрезентације из УЕФА-е (Еуропа) и ЦОНМЕБОЛ-а (Јужна Америка). Еуропске репрезентације освојиле су 12 наслова, а јужноамеричке десет. Само су три репрезентације изван ових континенталних федерација икада играле полуфинале – Сједињене Државе (ЦОНЦАЦАФ) на првенству 1930. године, Јужна Кореја (АФЦ) на првенству 2002. године те Мароко (ЦАФ) на првенству 2022. године. Највећи успјеси афричких момчади до 2022. године били су су четвртфинални сусрети – Камерун на првенству 1990., Сенегал на првенству 2002. и Гана на првенству 2010. године. Само је једна оцеанијска репрезентација, Аустралија на првенству 2006. године, прошла у други круг натјецања.[76]

Бразил, Аргентина, Шпањолска и Њемачка су једине репрезентације које су наслов првака освајале изван својих континенталних зона. Бразил је био успјешан у Еуропи (1958.), Сјеверној Америци (1970. и 1994.) и Азији (2002.); Аргентина два од своја три наслова освојила у Сјеверној Америци (1986.) и Азији (2022.), а Шпањолска је првак постала у Африци (2010.). Њемачка је 2014. године постала прва репрезентација која је побиједила у Америкама, точније у Јужној Америци. У само пет случајева су репрезентације из исте континенталне зоне освајале узастопна првенства, а од 2006. до 2018. године се први пута догодило да су четири узастопна првенства освојена од стране репрезентација с истог континента. Италија и Бразил су успјешно обранили своје титуле 1938., односно 1962. године, док је побједа Италије 2006. године покренула низ еуропских тријумфа – Шпањолска 2010., Њемачка 2014. и Француска 2018. године.

Таблица успјешности репрезентација по континенталним зонама
Конфедерација АФЦ ЦАФ ЦОНЦАЦАФ ЦОНМЕБОЛ ОФЦ УЕФА Укупно
Момчади 37 44 42 85 4 245 457
Топ 16 6 9 14 35 1 91 156
Топ 8 2 3 5 34 0 100 144
Топ 4 1 1 1 22 0 61 86
Топ 2 0 0 0 15 0 29 44
Први 0 0 0 10 0 12 22
Други 0 0 0 5 0 17 22
Трећи 0 0 1 3 0 18 22
Четврти 1 1 0 5 0 15 22

Награде

уреди
Главни чланак: Награде ФИФА Свјетског првенства
 
Хрватски репрезентативац Лука Модрић (лијево) и француски репрезентативац Кyлиан Мбаппé (десно) с наградама за најбољег играча (Златна лопта) и најбољег младог играча на Свјетском првенству 2018. године.

По завршетку сваког ФИФА Свјетског првенства, ФИФА додјељује неколико награда играчима и репрезентацијама који су се на одређени начин истакнули у некој од категорија. Тренутно се награде додјељују у пет категорија по завршетку турнира, док се награда за играча утакмице додјељује током турнира. Активне категорије су:

У периоду од 1994. до 2006. постојале су још двије, данас укинуте, награде:

  • Најзанимљивија екипа, уручена репрезентацији која је највише забављала публику током првенства, а коју је изабирала публика кроз јавну анкету;
  • Најбоља момчад, заправо идеална момчад састављена од најбољих играча турнира, а коју је одабирао технички одбор.

Рекорди и статистике

уреди
Главни чланак: Рекорди ФИФА Свјетских првенстава

Укупно шест играча дијеле рекорд за наступ на највише појединачних првенстава – мексички играчи Антонио Царбајал (1950. – 1966.), Рафаел Мáрqуез (2002. – 2018.) и Андрéс Гуардадо (2006. – 2022.), португалски играч Цристиано Роналдо (2006. – 2022.), аргентински репрезентативац Лионел Месси (2006. – 2022.) те њемачки репрезентативац Лотхар Маттхäус (1982. – 1998.), су сви наступили на пет различитих турнира.[77] Месси је одиграо и највише утакмица на Свјетским првенствима, њих укупно 26. Њемачки репрезентативац Мирослав Клосе је најбољи стријелац у хисторији завршних турнира са 16 голова. Роналдов рекорд од 15 голова престигао је током полуфиналног сусрета Бразила и Њемачке на Свјетском првенству 2014. године. На трећем мјесту налази се Герд Мüллер, који је наступајући за Западну Њемачку постигао 14 голова.[78] Четвртопласирани Јуст Фонтаине има 13 голова, а уједно држи и рекорд за највише постигнутих голова на једном првенству – управо 13; све своје голове, Фонтаине је постигао на Свјетском првенству 1958. године.[79]

Бразилац Мáрио Загалло, Нијемац Франз Бецкенбауер и Француз Дидиер Десцхампс су једине особе које су освајале првенство и као играч, и као тренери; Загалло је као играч био првак 1958. и 1962. те 1970. као тренер,[80] Бецкенбауер је као играч освојио првенство 1954., а као тренер оно 1990.,[81] док је Десцхампс као играч свјетски првак постао 1998., а као тренер 2018. године.[82] Бецкенбауер и Десцхампс су уједно били и капетани својих репрезентација када су освајали првенства као играчи. Талијан Витторио Поззо је једини изборник с два наслова свјетског првака (1934. и 1938.).[83] Досад, сви изборници који су постали свјетски прваци су били држављани земаља које су тренирали.[84]

Најбољи стријелци

уреди
Главни чланак: Најбољи стријелци ФИФА Свјетских првенстава

Напомена: Овај попис садржи само играче који су постигли 10 и више голова; за потпунију листу стријелаца, видјети главни чланак

 
Њемачки репрезентативац Мирослав Клосе тренутно је најбољи стријелац у хисторији Свјетских првенстава са 16 голова.
 
Турски репрезентативац Хакан Şüкüр држи рекорд за најбржи гол у завршници Свјетских првенстава, постигнут након само 11 секунди утакимце за треће мјесто против Јужне Кореје, 2002. године.
Ранг Играч Репрезентација Гол. Ута. Првенства
1 Мирослав Клосе   Њемачка 16 24 2002. / 2006. / 2010. / 2014.
2 Роналдо   Бразил 15 19 1994. / 1998. / 2002. / 2006.
3 Герд Мüллер   Западна Њемачка 14 13 1970. / 1974.
4 Јуст Фонтаине   Француска 13 6 1958.
Лионел Месси   Аргентина 26 2006. / 2014. / 2018. / 2022.
5 Пелé   Бразил 12 14 1958. / 1962. / 1966. / 1970.
Кyлиан Мбаппé   Француска 14 2018. / 2022.
6 Сáндор Коцсис   Мађарска 11 5 1954.
Јüрген Клинсманн   Западна Њемачка /   Њемачка 17 1990. / 1994. / 1998.
9 Хелмут Рахн   Западна Њемачка 10 10 1954. / 1958.
Гарy Линекер   Енглеска 12 1986. / 1990.
Габриел Батистута   Аргентина 12 1994. / 1998. / 2002.
Теóфило Цубиллас   Перу 13 1970. / 1978. / 1982.
Тхомас Мüллер   Њемачка 16 2010. / 2014. / 2018.
Грзегорз Лато   Пољска 20 1974. / 1978. / 1982.

Најбржи голови

уреди
Вријеме
(у секундама) 		Играч Репрезентација Противник Првенство
11 Хакан Şüкüр   Турска   Јужна Кореја Јужна Кореја и Јапан – 2002.
16 Вáцлав Машек   Чехословачка   Мексико Чиле – 1962.
23 Пак Сŭнг-јин   Сјеверна Кореја   Португал Енглеска – 1966.
24 Ернст Лехнер   Њемачка   Аустрија Италија – 1934.
27 Брyан Робсон   Енглеска   Француска Шпањолска – 1982.
30 Цлинт Демпсеy   Сједињене Државе   Гана Бразил – 2014.

Капетани и изборници свјетских првака

уреди
Првенство Репрезентација Капетан Изборник
1930.   Уругвај Јосé Насаззи   Алберто Суппици
1934.   Италија Гианпиеро Цомби   Витторио Поззо
1938.   Италија Гиусеппе Меазза   Витторио Поззо
1950.   Уругвај Обдулио Варела   Јуан Лóпез Фонтана
1954.   Западна Њемачка Фритз Wалтер   Сепп Хербергер
1958.   Бразил Хилдералдо Беллини   Виценте Феола
1962.   Бразил Мауро   Аyморé Мореира
1966.   Енглеска Боббy Мооре   Алф Рамсеy
1970.   Бразил Царлос Алберто   Мáрио Загалло
1974.   Западна Њемачка Франз Бецкенбауер   Хелмут Сцхöн
1978.   Аргентина Даниел Пассарелла   Цéсар Луис Менотти
1982.   Италија Дино Зофф   Ензо Беарзот
1986.   Аргентина Диего Марадона   Царлос Билардо
1990.   Западна Њемачка Лотхар Маттхäус   Франз Бецкенбауер
1994.   Бразил Дунга   Царлос Алберто Парреира
1998.   Француска Дидиер Десцхампс   Аимé Јацqует
2002.   Бразил Цафу   Луиз Фелипе Сцолари
2006.   Италија Фабио Цаннаваро   Марцелло Липпи
2010.   Шпанија Икер Цасиллас   Виценте дел Босqуе
2014.   Њемачка Пхилипп Лахм   Јоацхим Лöw
2018.   Француска Хуго Ллорис   Дидиер Десцхампс
2022.   Аргентина Лионел Месси   Лионел Сцалони

Повезано

уреди

Извори

уреди
  1. ↑ 1,0 1,1 „2006 ФИФА Wорлд Цуп броадцаст wидер, лонгер анд фартхер тхан евер бефоре”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. 6 Фебруарy 2007. Архивирано из оригинала на датум 2012-01-20. Приступљено 11 Оцтобер 2009. 
  2. ↑ Том Дунморе, Хисторицал Дицтионарy оф Соццер, паге 235, qуоте "Тхе Wорлд Цуп ис ноw тхе мост-wатцхед спортинг евент ин тхе wорлд он телевисион, абове евен тхе Олyмпиц Гамес."
  3. ↑ Степхен Добсон анд Јохн Годдард, Тхе Ецономицс оф Фоотбалл, паге 407, qуоте "Тхе Wорлд Цуп ис тхе мост wиделy виеwед спортинг евент ин тхе wорлд: тхе естиматед цумулативе телевисион аудиенце фор тхе 2006 Wорлд Цуп ин Германy wас 26.2 биллион, ан авераге оф 409 миллион виеwерс пер матцх.”
  4. ↑ Гленн M. Wонг, Тхе Цомпрехенсиве Гуиде то Цареерс ин Спортс, паге 144, qуоте "Тхе Wорлд Цуп ис тхе мост-wатцхед спортинг евент ин тхе wорлд. Ин 2006, море тхан 30 биллион виеwерс ин 214 цоунтриес wатцхед тхе Wорлд Цуп он телевисион, анд море тхан 3.3 миллион спецтаторс аттендед тхе 64 матцхес оф тхе тоурнамент."
  5. ↑ „Енгланд Натионал Фоотбалл Теам Матцх Но. 1”. Енгланд Фоотбалл Онлине. Приступљено 19 Новембер 2007. 
  6. ↑ „Бритисх ПМ бацкс ретурн оф Хоме Натионс цхампионсхип”. Агенце Франце-Прессе. Архивирано из оригинала на датум 2016-04-18. Приступљено 16 Децембер 2007. 
  7. ↑ Елбецх, Сøрен; Стоккерманс, Карел (26 Јуне 2008). „Интермедиате Гамес оф тхе IV. Олyмпиад”. рец.спорт.соццер Статистицс Фоундатион. 
  8. ↑ „Хисторy оф ФИФА – ФИФА такес схапе”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2015-04-29. Приступљено 12 Јулy 2014. 
  9. ↑ „'Тхе Фирст Wорлд Цуп'. Тхе Сир Тхомас Липтон Тропхy”. Схреwсбурy анд Атцхам Бороугх Цоунцил. 10 Оцтобер 2003. Архивирано из оригинала на датум 29 Новембер 2003. Приступљено 11 Април 2006. 
  10. ↑ „Хисторy оф ФИФА – Море ассоциатионс фоллоw”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2015-04-29. Приступљено 12 Јулy 2014. 
  11. ↑ Реyес, Мацарио (18 Оцтобер 1999). „ВИИ. Олyмпиад Антwерп 1920 Фоотбалл Тоурнамент”. рец.спорт.соццер Статистицс Фоундатион. Приступљено 10 Јуне 2006. 
  12. ↑ „Хисторy оф ФИФА – Тхе фирст ФИФА Wорлд Цуп”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2015-04-29. Приступљено 12 Јулy 2014. 
  13. ↑ Молинаро, Јохн Ф. „Тхе Wорлд Цуп'с 1ст гоал сцорер”. ЦБЦ. Приступљено 12 Јулy 2014. 
  14. ↑ „ФИФА Wорлд Цуп Оригин” (ПДФ). ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 14 Јуне 2010. Приступљено 19 Новембер 2007. 
  15. ↑ „Тхе Олyмпиц Одyссеy со фар ... (Парт 1: 1908–1964)”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. 9 Јуне 2004. Архивирано из оригинала на датум 2019-07-13. Приступљено 12 Јулy 2014. 
  16. ↑ „Лос датос мáс цуриосос де ла Фиеста дел Фúтбол - Брасил 1950”. Архивирано из оригинала на датум 1 Јулy 2012. Приступљено 17 Април 2012. 
  17. ↑ „Сцотланд анд тхе 1950 Wорлд Цуп”. ББЦ. Приступљено 13 Маy 2007. 
  18. ↑ Гланвилле
  19. ↑ Гланвилле, стр. 45
  20. ↑ Гланвилле, стр. 238
  21. ↑ Гланвилле, стр. 359
  22. ↑ „Рецорд нумбер оф 204 теамс ентер прелиминарy цомпетитион”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2014-10-23. Приступљено 12 Јулy 2014. 
  23. ↑ „Роад то Руссиа wитх неw милестоне”. ФИФА.цом. 15 Јануарy 2015. Архивирано из оригинала на датум 2015-03-21. Приступљено 2018-07-16. 
  24. ↑ Но бyлине (3 Децембер 2015). „Тхе ФИФА Инвестигатион, Еxплаинед”. Неw Yорк Тимес (Неw Yорк, НY, УСА). Приступљено 3 Децембер 2015. 
  25. ↑ МцЛаугхлин, Елиотт C.; Ботелхо, Грег (28 Маy 2015). „ФИФА цорруптион пробе таргетс 'Wорлд Цуп оф фрауд,' ИРС цхиеф саyс”. Цабле Неwс Нетwорк. Турнер Броадцастинг Сyстем, Инц.. Приступљено 3 Децембер 2015. 
  26. ↑ „Фифа црисис: УС цхаргес 16 море оффициалс афтер еарлиер Зурицх аррестс”. ББЦ Неwс. 4 Децембер 2015. 
  27. ↑ „Блазер: Брибес аццептед фор 1998 анд 2010 Wорлд Цупс - Телеграпх”. Телеграпх.цо.ук. 3 Јуне 2015. 
  28. ↑ „Фифа Wорлд Цуп 2026 биддинг процесс делаyед”. ББЦ Спорт. 10 Јуне 2015. Приступљено 10 Јуне 2015. 
  29. ↑ Ассоциатед Пресс (8 Оцтобер 2015). „Сепп Блаттер, Мицхел Платини хандед 90-даy ФИФА суспенсионс”. ЦБЦ/Радио Цанада. Приступљено 3 Децембер 2015. 
  30. ↑ Руиз, Ребецца (3 Децембер 2015). „ФИФА Цорруптион: Топ Оффициалс Аррестед ат Зурицх Хотел”. Неw Yорк Тимес (Неw Yорк, УСА). Приступљено 3 Децембер 2015. 
  31. ↑ но бyлине (3 Децембер 2015). „Фифа црисис: УС цхаргес 16 море оффициалс афтер еарлиер Зурицх аррестс”. ББЦ. Приступљено 3 Децембер 2015. 
  32. ↑ Броден, Сам (26 Фебруарy 2016). „Гианни Инфантино То Леад ФИФА Инто Неw Ера”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 26 Фебруарy 2016. 
  33. ↑ Wхиттакер, Јамес (23 Оцтобер 2013). „Цариббеан про леагуе цан wорк”. Цаyман Исландс: ЦомпассЦаyман.цом. Архивирано из оригинала на датум 2013-10-29. Приступљено 28 Оцтобер 2013. 
  34. ↑ Блаттер, Сепп (25 Оцтобер 2013). „А левел плаyинг фиелд фор Африца!” (ПДФ). ФИФА Wееклy. стр. 29. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-05. Приступљено 28 Оцтобер 2013. 
  35. ↑ Морлеy, Гарy (25 Оцтобер 2013). „Сепп Блаттер цаллс фор море Африцан натионс ат Wорлд Цуп финалс”. ЦНН. Приступљено 28 Оцтобер 2013. 
  36. ↑ 36,0 36,1 Дицкинсон, Матт (28 Оцтобер 2013). „Мицхел Платини сетс оут хис план фор тхе неw wорлд ордер”. Тхе Тимес. Приступљено 28 Оцтобер 2013. 
  37. ↑ Wорлд Цуп цоулд еxпанд то 48 теамс, Фифа’с Гианни Инфантино суггестс - Тхе Гуардиан, 3 Оцтобер 2016
  38. ↑ „Аб 2026: 48 Теамс - Фифа вергрößерт дие WМ”. СПИЕГЕЛ ОНЛИНЕ. 
  39. ↑ „Јулес Римет Цуп”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2015-04-29. Приступљено 12 Јулy 2014. 
  40. ↑ 40,0 40,1 „ФИФА Wорлд Цуп™ Тропхy”. ФИФА.цом. 24 Јуне 2018. Архивирано из оригинала на датум 2019-05-15. Приступљено 2018-07-17. 
  41. ↑ „ФИФА Wорлд Цуп Тропхy”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2015-06-28. Приступљено 12 Јулy 2014. 
  42. ↑ „ФИФА Ассетс – Тропхy”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 4 Новембер 2007. Приступљено 19 Новембер 2007. 
  43. ↑ „122 форготтен хероес гет Wорлд Цуп медалс”. ЕСПНСоццернет.цом (ЕСПН). 25 Новембер 2007. Архивирано из оригинала на датум 2012-10-20. Приступљено 2018-07-17. 
  44. ↑ „Wорлд Цуп 1966 wиннерс хоноуред”. ББЦ Спорт. 10 Јуне 2009. 
  45. ↑ „Јиммy Греавес финаллy гетс хис 1966 Wорлд Цуп медал”. Миррор.цо.ук (МГН). 
  46. ↑ „2010 Wорлд Цуп Qуалифyинг”. ЕСПНСоццернет.цом (ЕСПН). 26 Новембер 2009. Архивирано из оригинала на датум 16 Децембер 2008. Приступљено 23 Децембер 2009. 
  47. ↑ „Хисторy оф тхе ФИФА Wорлд Цуп Прелиминарy Цомпетитион (бy yеар)” (ПДФ). ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 14 Јуне 2010. 
  48. ↑ 48,0 48,1 „Форматс оф тхе ФИФА Wорлд Цуп финал цомпетитионс 1930–2010” (ПДФ). ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-15. Приступљено 1 Јануарy 2008. 
  49. ↑ „ФИФА Wорлд Цуп: сеедед теамс 1930–2010” (ПДФ). ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2014-07-08. Приступљено 12 Маy 2014. 
  50. ↑ Раније, због мањег броја репрезентација у завршници и већег броја еуропских судионица исте, било је неколико случајева с по три еуропске земље у истој скупини, нпр. 1986. (Западна Њемачка, Шкотска и Данска), 1990. (Италија, Чехословачка и Аустрија) и 1994. (Италија, Ирска и Норвешка). („Хисторy оф тхе Wорлд Цуп Финал Драw” (ПДФ). ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2009-11-23. Приступљено 12 Маy 2014. )
  51. ↑ Ова пракса успостављена је од Свјетског првенства 1986. године. У неким ранијим случајевима, примјерице утакмици Аргентина 6:0 Перу из 1978. године, односно Западна Њемачка 1:0 Аустрија из 1982. године, репрезентације које су играле другу утакмицу посљедњег кола групне фазе имале су, како се уобичајено сматра, непоштену предност знајући резултат претходне утакмице и тако су могле намјестити властити резултат како би исход био најповољнији за њих. („1978 Аргентина”. ЦБЦ. ; „1982 Спаин”. ЦБЦ. )
  52. ↑ „Регулатионс - 2018 ФИФА Wорлд Цуп Руссиа” (ПДФ). ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. стр. 43. Приступљено 24 Јуне 2018. 
  53. ↑ Турнер, Степхен (10 Јануарy 2017). „ФИФА аппровес 48-теам Wорлд Цуп”. Скy Спортс Неwс. Приступљено 10 Јануарy 2017. 
  54. ↑ „Уругуаy 1930”. ББЦ Спорт. 11 Април 2002. Приступљено 13 Маy 2006. 
  55. ↑ „Франце 1938”. ББЦ Спорт. 17 Април 2002. Приступљено 13 Маy 2006. 
  56. ↑ „Асиа такес Wорлд Цуп центер стаге”. ЦНН. 3 Јуне 2002. Архивирано из оригинала на датум 2013-04-01. Приступљено 1 Јануарy 2008. 
  57. ↑ „Бразил wилл стаге 2014 Wорлд Цуп”. ББЦ Спорт. 10 Оцтобер 2007. Приступљено 1 Јануарy 2008. 
  58. ↑ Гибсон, Оwен (2 Децембер 2010). „Енгланд беатен ас Руссиа wин 2018 Wорлд Цуп бид”. Тхе Гуардиан (Лондон). Приступљено 8 Септембер 2017. 
  59. ↑ Јацксон, Јамие (2 Децембер 2010). „Qатар wин 2022 Wорлд Цуп бид”. Тхе Гуардиан (Лондон). Приступљено 8 Септембер 2017. 
  60. ↑ „Ротатион ендс ин 2018”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. 29 Оцтобер 2007. Архивирано из оригинала на датум 2014-10-12. Приступљено 30 Марцх 2013. 
  61. ↑ Цоллетт, Мике (30 Оцтобер 2007), “Бразил оффициаллy намед 2014 Wорлд Цуп хостс” Архивирано 2018-07-04 на Wаyбацк Мацхине-у. Реутерс. Ретриевед 6 Јулy 2018
  62. ↑ 62,0 62,1 „Wорлд Цуп 2026: Цанада, УС & Меxицо јоинт бид wинс ригхт то хост тоурнамент”. ББЦ Спорт. 13 Јуне 2018. Приступљено 13 Јуне 2018. 
  63. ↑ "Wорлд Цуп 1974 - Wест Германy wин он хоме соил". ББЦ. Ретриевед 2 Децембер 2017
  64. ↑ Беван, Цхрис. "Франце 1-2 Соутх Африца". ББЦ. Ретриевед 2 Децембер 2017
  65. ↑ „Соццероос фаце мајор цхалленге: Хиддинк”. АБЦ Спорт. 10 Децембер 2005. Архивирано из оригинала на датум 30 Април 2006. Приступљено 13 Маy 2006. 
  66. ↑ „Тхе Фоотбаллс дуринг тхе ФИФА Wорлд Цуп”. Фоотбалл Фацтс. ФИФА. Архивирано из оригинала на датум 2013-11-28. Приступљено 6 Јулy 2018. 
  67. ↑ „ФИФА Финанциал Репорт 2014: Фреqуентлy Аскед Qуестионс”. ФИФА.цом. 9 Децембер 2017. Архивирано из оригинала на датум 2018-06-18. Приступљено 2018-07-18. 
  68. ↑ Брацхфелд, Аарон (2 Децембер 2015). „Wорлд Цуп аффецтс сеx ратио ин неwборнс”. тхе Лока Ревиеw (Лока Хатха Yога) (Новембер 2015). Приступљено 24 Новембер 2015. 
  69. ↑ Масукуме, Гwинyаи. „Поссибле Еффецт оф тхе Wорлд Цуп он Биртхс”. Харвард Университy. Приступљено 2 Децембер 2015. 
  70. ↑ Каспрзак, Емма (2012-06-15). „ББЦ Неwс - Wорлд Цуп Wиллие'с спортинг масцот легацy”. Ббц.цо.ук. Приступљено 2012-07-04. 
  71. ↑ „1930 ФИФА Wорлд Цуп”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2015-01-01. Приступљено 5 Марцх 2009. 
  72. ↑ „1950 ФИФА Wорлд Цуп”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2013-12-20. Приступљено 5 Марцх 2009. 
  73. ↑ „ФИФА Wорлд Цуп Финалс синце 1930” (ПДФ). ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2019-05-03. Приступљено 5 Марцх 2009. 
  74. ↑ „ФИФА Цоунцил такес кеy децисионс он ФИФА Wорлд Цуп™ едитионс ин 2030 анд 2034”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Приступљено 5.10.2023. 
  75. ↑ „Бразил”. ФИФА.цом. Фéдéратион Интернатионале де Фоотбалл Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2018-10-19. Приступљено 12 Маy 2014. 
  76. ↑ Аустралија се за ФИФА Свјетско првенство 2006. године квалифицирала као чланица ОФЦ-а. Међутим, 1. сијечња 2006. године, напустили су ОФЦ и постали чланица АФЦ-а.
  77. ↑ Yаннис, Алеx (10 Новембер 1999). „Маттхаус Ис тхе Латест МетроСтарс Савиор”. Неw Yорк Тимес. Приступљено 23 Децембер 2007. 
  78. ↑ Цхоwдхурy, Сај (27 Јуне 2006). „Роналдо'с рипосте”. ББЦ Спорт. Приступљено 23 Децембер 2007. 
  79. ↑ „Гоал мацхине wас Јуст суперб”. ББЦ Спорт. 4 Април 2002. Приступљено 23 Децембер 2007. 
  80. ↑ Хугхес, Роб (11 Марцх 1998). „Но Алтернативе то Вицторy фор Натионал Цоацх : 150 Миллион Бразилианс Кееп Хеат он Загало”. Интернатионал Хералд Трибуне. Архивирано из оригинала на датум 26 Фебруарy 2008. Приступљено 31 Децембер 2007. 
  81. ↑ Бреwин, Јохн (21 Децембер 2001). „Wорлд Цуп Легендс – Франз Бецкенбауер”. ЕСПНСоццернет.цом (ЕСПН). Архивирано из оригинала на датум 19 Новембер 2009. Приступљено 31 Децембер 2007. 
  82. ↑ Цросс, Јеремy (15 Јулy 2018). „Франце босс Дидиер Десцхампс макес хисторy wитх Wорлд Цуп финал вицторy овер Цроатиа”. Даилy Стар. Приступљено 15 Јулy 2018. 
  83. ↑ „1938 Wорлд Цуп: Италy репеатс ас цхампионс”. ЦБЦ. 21 Новембер 2009. Приступљено 12 Јулy 2014. 
  84. ↑ „Тхе Цурсе оф тхе Фореигн-Борн Цоацх”. Wалл Стреет Јоурнал. 13 Маy 2018. 

Литература

уреди

Вањске везе

уреди

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=FIFA_Svjetsko_prvenstvo&oldid=42219790”