Византијско иконоборство

Иконоборство или иконоклазам у хисторији Византијског царства означава покрет, односно два периода у којима су византијски цареви, уз номиналну или стварну подршку себи подложних челника тадашње ортодоксне (православне) цркве забранили и наређивали уништавање слика са вјерским приказима.

Једноставни криж у цркви св. Ирене у Цариграду као примјер умјетности иконоклазма.

Тај су покрет потакнули цареви из сиријске (изауријске) династије Леон III. Изауријски, Константин Копроним и Леон IV. који су истицали аристократски поглед на вјеру у тражењу апсолута, штујући Бога изравно, без посредовања слика и осталих вјерских симбола, а против раширене појаве обожавања икона. Дјеломице и због тога јер је обожавање икона, које је због успјешне продаје светачких слика особно подупирано од стране неких манастира и њихових ликовних радионица, у то вријеме досегла разину празновјерја. Иконе су се куповале због завјета и молитве, слављења крсне славе (каткад су чак умјесто живих људи, иконе узимане за вјенчане кумове), а чести су били и случајеви конзумирања боје остругане с икона као лијека за многе болести

Сљедбеници иконоклазма су прозвани иконокластима или икономахима (грчки еикон = слика, кластес = разбијач) који су се отворено сукобљавали с иконодулима или иконолатрима (грчки, иконопоклоници, поштоватељи или обожаватељи икона). Године 726. цар Леон III. је декретом забранио иконе у Бизантском Царству, што је изазвало катастрофалне сукобе, уништавање мозаика и фресака, девастације манастира, али и прогоне и убиства свећеника иконодула. Борбе су се заоштриле, па су биле потребне и војне интервенције.

Свети Иван Крститељ; најранији бизантски мозаици у 9. стољећу су у Аја Софији у Цариграду.

Једни сматрају да је до иконоклазма дошло и због политичке природе, тј. бизантског подилажења све јачем арапском исламском царству гдје је било строго забрањено приказивање људског лика у умјетности. Напуштањем сакралних мотива дошло је до осиромашења антропоморфне црквене тематике, али и до развоја профане (свјетовне) умјетности која се најјасније очитује у украшавању царских палача (повијесне слике, керамика, сагови, геометријски мозаици кршћанских симбола и орнамената, итд.) јер су се цареви надметали у раскоши с исламским багдадским калифима.

Тек је царица Ирена 787. године допустила штовање Светог Тројства у сликама, што је проширио Црквени сабор у Цариграду 842. године на све врсте слика или реликвија, али рађене у строгој ограничавајућој иконографији.

Извори

Византијско иконоборство на Wикимедијиној остави