Антиземља
Антиземља или Контраземља (грчки: Αντίχθωνας, Антíцхтхôнас) је хипотетичко тело Сунчевог система, које је први замислио предсократовски филозоф Филолај како би подржао своју не-геоцентричну космологију, према којој се сва тела у свемиру окрећу око Централне Ватре.
Потреба за Контраземљом
[уреди | уреди извор]
Око 500. пне., већина филозофа је сматрала да је Земља лоптастог облика — очигледан доказ овога било је понашање објеката близу хоризонта. Ово је значило да сви објекти на површини Земље морају некако бити привучени према њеном центру, иначе би отпали. Такође је захтевало да други објекти, попут звезда и планета, плутају изнад Земље у односу на њено средиште, јер би се иначе брзо удаљили. Овај аргумент — разуман у светлу тада доступних података — резултирао је геоцентричким системом света.
Када су кретања небеских тела убедила Филолаја да се свет не само обрће око своје осе, већ и кружи око фиксне тачке у свемиру, био је суочен са проблемом: како објаснити да се сферични свет може овако кретати а да се све на површини не проспе у свемир? Закључио је да у свемиру не постоје правци "горе" и "доле" — једино све мора пасти према центру свемира, око којег се морају окретати све ствари (укључујући Земљу, Сунце и све планете). Наша Земља мора бити практично раван свет, а доња страна те Земље мора бити стално окренута тој ватреној централној тачки, иначе би смо отпали.
Ово је створило контрадикцију унутар Питагорејске школе. По њиховом схватању, планете су биле састављене од ватрене или етеричне материје, с малом или никаквом густином, па су лако могле ротирати ексцентрично према Земљи, без губљења равнотеже. Међутим, планета Земља је очигледно створена од густих елемената Земље и Воде. Ако постоји само једна планета Земља која кружи на некој удаљености од центра свемира, свемирски центар равнотеже се неће поклапати са просторним центром. Пошто је то тачка према којој ствари падају, планета Земља мора имати контратег исте масе, или би се свемир разлетео. Овај проблем је навео Филолаја да развије идеју Антиземље - друге, равне Земље, идентичне али супротне нашој на сваки начин. Овакав концепт Сунчевог система је приказан у дијаграму десно, где је Контраземља означена са Антицхтхон. Горња илустрација приказује Земљу ноћу, а доња дању (како би се избегла конфузија, дијаграм не показује да су Земља и Антиземља равне, окренуте од Централне ватре). Филолај је вероватно веровао да је читава Земљина орбита састављена од етеричне сфере, а да су Земља и Антиземља локалне густе тачке на њеној површини.
Ова теорија је уверљив покушај да се обухвати познато космолошко знање тог времена и указује на софистикацију грчког мишљења. Идеје равне Земље, Антиземље и Централне ватре су на крају све превазиђене теоријом гравитације, коју данас подржава научна заједница и која описује сферичну Земљу која се обрће око своје осе и "кружи" око Сунца. Антиземља је још увек популаран мотив у научној фантастици и данашњој фантазији, где обично служи као алегорија праве Земље.
У 1. веку н.е., након што је идеја сферичне Земље превазишла претходну теорију Антиземље, латински космограф Помпоније Мела је развио ажурирану верзију идеје, по којој сферична Земља мора имати мање-више уравнотежену расподелу копна и воде. Мела је нацртао прву карту на којој се појављује тајанствени континент на нама антиподној, непознатој половини Земље. Овом континенту је уписао име Антицхтхонес.[1]
Грчка митологија
[уреди | уреди извор]Према неким митовима, Антихтон је постављен између Земље и центра свемира, Зеусовог престола, како човек не би могао гледати директно у бога.
Повезано
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Помпониус Мела. де Цхорограпхиа.
Даље читање
[уреди | уреди извор](на енглеском:)
- Тхе Сецрет Теацхингс оф Алл Агес: Ан Енцyцлопедиц Оутлине оф Масониц, Херметиц, Qаббалистиц анд Росицруциан Сyмболицал Пхилосопхy, бy Манлy П. Халл, Пхилосопхицал Ресеарцх Социетy Инц. ИСБН 1-58542-250-9
- Боок оф Еартхс, бy Една Кентон, Кессингер Публисхинг. ИСБН 0-7661-2856-3
Вањске везе
[уреди | уреди извор](на енглеском:)