Пређи на садржај

Аните

С Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација Аните, рад Лисјена Леви-Дармера, за Les Kitharèdes Рене Вивијен

Аните Тегејска (стгрч. ἈνύτηἈνύτη; fl. око 300. пре нове ере) била је хеленистички песникиња из Тегеје у Аркадији.

Мало се зна о њеном животу, али у Грчкој антологији сачувана су двадесет четири епиграма која јој се приписују, а један је цитирао Јулије Полукс ; деветнаест од њих је опште прихваћено као аутентично. Она је у жанр увела руралне теме, које су постале стандардна тема у хеленистичким епиграмима. Она је једна од девет изузетних античких песника које је Антипатар Солунски навео у Палатинској антологији. Њена пастирска поезија је можда утицала на Теокрита, а њена дела је адаптирало неколико каснијих песника, укључујући Овидија.

Живот

[уреди | уреди извор]

Ниједна поуздана информација о Анитеином животу није сачувана. О њеном раду и животу можемо само приближно датирати информације на основу стилу њеног рада.[1] На основу овога, као и могућих имитација њених дела у другој половини 3. века пре нове ере, генерално се сматра да је била активна око 300. године пре нове ере.[2] Према Јулијусу Полуксу,[3] који је писао током другог столећа нове ере, она је била из Тегеје у Аркадији.[4] Алтернативно предање, забележено у Грчкој антологији, где је наведено да је Аните из места Митилене на Лезбосу.[5] Чињеница да је користила дорски дијалект и то што у песми помиње Тегеј и аркадског бога Пана сугеришу да је вероватнија теорија о тегејском пореклу,[6] иако је могуће да је Полукс само претпоставио где је рођена на основу тога што помиње Тегеј.[7] Прича о лезбоском пореклу је вероватно била каснија креација, чиме је направљена веза између песникиње и Салфе.[5]

Сачувана је само једна прича о Анитеовом животу. Паусанија тврди да ју је једном посетио бог Асклепије док је спавала и рекао да оде у Нафлактос да тамо посети неког слепца. Учинивши то, човек је излечен, и подигао је храм Асклепију.[1] Иако се мало зна о Анитеином животу, у поређењу са другим античким Гркињама, изузетв Салфе, највише је сачувано њене поезије.[1]

Поезија

[уреди | уреди извор]

Сачувано је двадесет пет епиграма приписаних Анитеу у антици,[5] један је цитирао Јулије Полукс, а остатак у Palatine или Planudean Anthology.[8] Од сачуваних дела, за девенаест постоји консензус да је ауторка Аните. Од преосталих шест, четири се приписују и Аните и још једном аутору било у Палатинској или Планудској антологији,[а] а два епиграма су приписана Анитеу у Палатинској антологији, али су укључена без имена аутора у Планудској антологији.[б] Од ових шест несигурних песама, Аните сматра да су две (АП 7.190 и 7.232) могуће или вероватно; у остале се углавном сумња.[в][10] Вероватно је да је Аните саставила књигу поезије од својих епиграма[11] – можда и као прва која је то учинила.[12] Грчка антологија је два пута помиње да је „лирски песник“, а Паусанија помиње њену епску поезију, али ни лирска ни епска поезија Аните не опстају.[13]


παρθένον Ἀντιβίαν κατοδύρομαι, ἇς ἐπὶ πολλοὶ
νυμφίοι ἱέμενοι πατρὸς ἵκοντο δόμον,
κάλλευς καὶ πινυτᾶτος ἀνὰ κλέος: ἀλλ᾽ ἐπὶ πάντων
ἐλπίδας οὐλομένα Μοῖρ᾽ ἐκύλισε πρόσω.

I mourn the virgin Antibia, through the fame of whose beauty and wisdom
Many eager young men came to her father's house. Fate, the destroyer, rolls hope far away from all.

—Anyte 6 = AP 7.490 —Ричард Алдингтон, Antibia[14]


Њена поезија је састављена на мешовитом дијалекту, са елементима дорског и епског језика, као и са неким примесама атицизма;[15] било је уобичајено да хеленистички песници намерно мешају дијалекте на овај начин.[16] Често је заинтересована за теме жена и деце. Професорка класичних наука Кетрин Гуцвилер тврди да су њена поједина дела намерно састављена у супротности са традиционалним епиграмима, које су писали анонимни аутори и то из мушке и урбане перспективе.[17] Од пет сачуваних епитафа које су јој приписани, само један означава смрт младића, што је било традиција у оквиру жанра; преостале четири одају почаст женама које су умрле младе.[18] Најпознатија је по епитафима животињама и пасторалним епиграмима који описују идиличне пејзаже.[11] Сачувана су и два посветна епиграма које је написала.[19]

Анитеина поезија је, као и поезија њених савременика, садржала је многе алузије, посебно на Хомера.[20] Ова поезија опонаша структуру и синтаксу Хомерове поезије,[21] користећи хомеров речник за писање о личним и локалним темама.[22] На пример, Анитеов епиграм 6, епитаф посвећен неудатој Антибији, више пута понавља фразе из Илијаде и Одисеје.[23] Она такође подсећа на Хомера по честој употреби сложених придева, као што је опис змије poikilodeiros („са вратом много боја“) у епиграму 10.[24] Њено дело се позива на Хесиода,[25] архаичну грчку лирику и атичку драму[3] и показује доказе да је била упозната са епиграмима Симонида са Кеја и Анакреонта.[26] Неколико њених епиграма алудира на дела Ерине, песникиње раног хеленистичког периода.[27]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Њеме пасторалне песме и епитафи посевећени кућним љубимцима биле су у то време важне иновације. Оба жанра су касније постала стандард у хеленистичкој поезији.[28] Њена пасторална дела су можда утицала на Теокрита, а Овидије и Марко Аргентарије написали су адаптације њених песама;[28] епиграматичар Мнасалцес је направио збирку епиграма који су имитирали стил Анитеа.[17] Посидипов епиграм о смрти младе жене упућује на једну од Анитеових песама, као и на Сафо и Ерину.[29] Мери Максвел сугерише да је стил песникиње Сулпиције био под утицајем Аните и њеног савременика Носиса.[30] Антипатар Солунски наводи Аните у свом канону (избору најбољих) девет песника.[31][4] Према Тацијану Сирском, статуе Аните су извајали Кефизодот и Еутикрат.[32]

Почетком двадесетог века песници имажисти су се бавили неном поезијом а Ричард Алдингтон ју је у свом преводу грчке и латинске поезије описао као „жену-Хомера“.[33] Савремени научници су били критичнији према Анитеином раду, сматрајући њене теме неозбиљним.[3] Међутим, Џозефин Балмер описује њену поезију као „запањујућу“ и тврди да она показује и образовање и техничку вештину.[28] Х. Д. је адаптирао један Анитеин епиграм у песми „Хермес путева“;[34] она је једна од жена укључених у Џуди Чикаго Heritage Floor,[35] укључена је у серији Анселма Кифера Жене у антици.[36] Кратер на Меркурију је назван по њој.[37]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ AP 7.190 се приписује Аните или Леониди Тарентском, у делима Palatine и Planudean Anthology. AP 7.189, 7.232, и 7.236 се приписује Аните у Planudean Anthology али се приписују Аристроику, Антипатеру Сидонском и Антипатеру Солунском у антологији Palatine.
  2. ^ AP 7.492 and 7.538
  3. ^ Класичарка Џејн Макинтош Снајдер такође наводи да је могуће да је Аните ауторка 7.538.[9]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Barnard 1978, стр. 209.
  2. ^ Skinner 2005, стр. 107, n.11.
  3. ^ а б в Balmer 1996, стр. 67.
  4. ^ а б Barnard 1978, стр. 204.
  5. ^ а б в Plant 2004, стр. 56.
  6. ^ Snyder 1991, стр. 67.
  7. ^ Geoghegan 1979, стр. 37.
  8. ^ Gutzwiller 1993, стр. 71, n. 4.
  9. ^ Snyder 1991, стр. 69–70, 168, n.11.
  10. ^ Geoghegan 1979, стр. 7.
  11. ^ а б Gutzwiller 1993, стр. 71.
  12. ^ Bowman 2004, стр. 10.
  13. ^ Plant 2004, стр. 56, 60, n.2.
  14. ^ Aldington 1921, стр. 15.
  15. ^ Geoghegan 1979, стр. 14.
  16. ^ Geoghegan 1979, стр. 19.
  17. ^ а б Gutzwiller 1993, стр. 72.
  18. ^ Gutzwiller 1993, стр. 75–76.
  19. ^ Martin 2021, стр. 42–43.
  20. ^ Geoghegan 1979, стр. 9.
  21. ^ Geoghegan 1979, стр. 10.
  22. ^ Greene 2005, стр. 140.
  23. ^ Greene 2005, стр. 145.
  24. ^ Fain 2010, стр. 43.
  25. ^ Geoghegan 1979, стр. 12.
  26. ^ Bowman 2004, стр. 22.
  27. ^ de Vos 2014, стр. 418.
  28. ^ а б в Balmer 1996, стр. 68.
  29. ^ de Vos 2014, стр. 422.
  30. ^ Maxwell 2002, стр. 19.
  31. ^ Palatine Anthology 9.26
  32. ^ Degani 2006.
  33. ^ Snyder 1991, стр. 76.
  34. ^ Vandiver 2023, стр. 153.
  35. ^ Brooklyn Museum.
  36. ^ Jesus College.
  37. ^ USGS.

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Baale, M. J. (1903). Studia in Anytes Poetriae Vitam et Carminum Reliquias. Haarlem. 
  • Bernsdorff, Hans (2001). Hirten in der nicht-bukolischen Dichtung des Hellenismus. Stuttgart: Franz Steiner. . 91–180, on Anyte especially pp. 100–103, 110–119.
  • Highet, Gilbert; Spawforth, Anthony (2012). „Anyte”. Oxford Classical Dictionary (4th изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-173525-7. doi:10.1093/acrefore/9780199381135.013.563. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аните&oldid=28438006”