Пређи на садржај

Para

С Википедије, слободне енциклопедије
Ampula sa parom azotnih oksida: smeđeg azot dioksida i bezbojnog azot tetroksida, u ekvilibrijumu

U fizici, para je supstanca u gasovitoj fazi na temperaturi nižoj od njene kritične temperature,[1] što znači da se para može kondenzovati u tečnost povećanjem pritiska bez redukovanja temperature. Para se razlikuje od aerosola.[2] Aerosol je suspenzija malih čestica tečnosti, čvrste materije, ili obe faze u gasu.[2]

Na primer, voda ima kritičnu temperaturu od 647 K (374 °C; 705 °F), što je najviša temperatura na kojoj tečna voda može da postoji. U atmosferi na normalnim temperaturama se stoga gasovita voda (poznata kao vodena para) kondenzuje u tečnost ako se njen parcijalni pritisak dovoljno poveća.

Para može da koegzistira sa tečnošću (ili sa čvrstom fazom). Kad je to slučaj, dve faze su u ravnoteži, i parcijalni pritisak gasa je jednak ravnotežnom naponu pare tečnosti (ili čvrste materije).[1]

Parno-tečna kritična tačka na faznom dijagramu pritiska i temperature je visoko temperaturni ekstrem tečno-gasne fazne granice. (Točkasta zelena linija prikazuje anomalno ponašanje vode.)[3][4]

Para se odnosi na gasnu fazu pri temperaturi na kojoj data supstanca isto tako može da postoji u tečnom ili čvrstom stanju, ispod kritične temperature te substance. (Na primer, voda ima kritičnu temperaturu od 374 °C (647 K), što je najviša temperatura na kojoj tečna voda može da postoji.) Ako je para u kontaktu sa tečnom ili čvrstom fazom, dve faze će biti u stanju ravnoteže. Termin gas se odnosi na kompresibilnu fluidnu fazu. Fiksni gasovi su gasovi za koje se tečnost ili čvrsta materija ne mogu formirati na temperaturi gasa, kao što je vazduh pri tipičnim temperaturama ambijenta. Tečnost ili čvrsta materija ne moraju da ključaju da bi došlo od oslobađanja pare.

Para je odgovorna za poznate procese formiranja oblaka i kondenzaciju. Ona se često koristi za izvođenje fizičkih procesa destilacije i ekstrakcije uzorka iz prostora iznad tečnosti pre primene gasne hromatografije.

Konstitutivni molekuli pare poseduju vibraciono, rotaciono i translaciono kretanje. Ova kretanja se razmatraju u okviru kinetičke teorije gasova.

Ekvilibrijum tečnosti i pare
Akon napon pare premaši ravnotežnu vrednost, para postaje prezasićena i kondenzuje se na dostupnim mestima nukleacije e. g. česticama prašine. Ovaj princip se koristi u maglenim komorama, gde čestice radijacije postaju vidljive jer one uzrokuju formiranje nukleata u vidu kapljica vode.

Napon pare je ravnotežni pritisak od tečnosti ili čvrste materije na specifičnoj temperaturi.[5][6] Na ravnotežni napon pare tečnosti ili čvrste materije ne utiče veličina kontakta sa tečnim ili čvrstim interfejsom.[7]

Normalna tačka ključanja tečnosti je temperatura na kojoj je napon pare jednak sa normalnim atmosferskim pritiskom.[1]

Za dvofazne sisteme (e.g., dve tečne faze), napon pare napon para individualnih faza je jednak. U odsustvu jačeg privlačenja između sličnih ili različitih molekula, napon pare sledi Raulov zakon,[8] koji navodi da je parcijalni pritisak svake komponenta proizvod napona pare čiste komponente i njene molarne frakcije u smeši. Ukupni napon pare je suma parcijalnih pritisaka komponenti.[9][10]

Vodena para je odgovorna za vlažnost vazduha

Merenje količine pare

[уреди | уреди извор]

Količina prisutne pare kvantifikuje pomoću parcijalnog pritiska gasa. Pare se ophode u skladu sa barometrijskom formulom u gravitacionom polju, kao što to čine i konvencionalni atmosferski gasovi.

  1. ^ а б в R. H. Petrucci, W. S. Harwood, and F. G. Herring, General Chemistry, Prentice-Hall, 8th ed. 2002, p. 483–86.
  2. ^ а б в Cheng, T. (2014). „Chemical evaluation of electronic cigarettes”. Tobacco Control. 23 (Supplement 2): ii11—ii17. ISSN 0964-4563. PMC 3995255Слободан приступ. PMID 24732157. doi:10.1136/tobaccocontrol-2013-051482. 
  3. ^ Predel, Bruno; Hoch, Michael J. R.; Pool, Monte (2004). Phase Diagrams and Heterogeneous Equilibria: A Practical Introduction. Springer. ISBN 978-3-540-14011-5. 
  4. ^ Papon, P.; Leblond, J.; Meijer, P. H. E. (2002). The Physics of Phase Transition : Concepts and Applications. Berlin: Springer. ISBN 978-3-540-43236-4. 
  5. ^ Perry, R.H.; Green, D.W., ур. (1997). Perry's Chemical Engineers' Handbook (7th изд.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-049841-9. 
  6. ^ Petrucci, Ralph H.; Harwood, William S.; Herring, F.Geoffrey (2002). General ChemistryНеопходна слободна регистрација (8th изд.). Prentice Hall. стр. 484. ISBN 978-0-13-014329-7. 
  7. ^ Růžička, K.; Fulem, M. & Růžička, V. „Vapor Pressure of Organic Compounds. Measurement and Correlation” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 12. 2010. г. Приступљено 18. 10. 2009. 
  8. ^ F.-M. Raoult (1886) " Loi générale des tensions de vapeur des dissolvants" (General law of vapor pressures of solvents), Comptes rendus, 104 : 1430–1433.
  9. ^ Thomas Engel and Philip Reid, Physical Chemistry, Pearson Benjamin-Cummings, 2006, p.194
  10. ^ Smith, J. M.; Van Ness, H. C.; Abbott, M. M. (2005), Introduction to Chemical Engineering Thermodynamics (seventh изд.), New York: McGraw-Hill, стр. 545, ISBN 978-0-07-310445-4 
  11. ^ Ferguson, Lon H.; Janicak, Dr Christopher A. (2005). Fundamentals of Fire Protection for the Safety Professional (на језику: енглески). Government Institutes. ISBN 9781591919605. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]