[Срж готике (ис)цедио сам овде (види под II). Лакхарст пружа основни течај са прегршт референци за књигољупце и филмофиле, где би сваки стручњак у сво[Срж готике (ис)цедио сам овде (види под II). Лакхарст пружа основни течај са прегршт референци за књигољупце и филмофиле, где би сваки стручњак у својој области требало да види нешто с оне стране, тешко доступно лаицима. Нажалост, оно што стално потцртавам, већина (млађих) биолога заправо не зна и не могу сасвим да их кривим што не ваде носеве из епрувета, али то је прича о специјализацији/роботизацији, не сасвим лишена готике.]
Пази шта желиш, можда ти се оствари. Тачно! Моја жеља да се разбољевам како бих одсуствовао са посла ми се испунила по пети пут од септембра. Ово боловање закључујем са неколико околних смрти и једном самрћу. Danse macabre уз screamo стихове “Breathe easy / The doctors are about to arrive / What a passive thought when the truth is that I've taken your life” комеша се са јапанским visual kei напевима и shoegaze/goth призивачима духова. Иако ово делује као трагикомични пастиш, Франкенштајнов отпадак, у ствари је злослутни и метаморфни асамблаж, баш каква је и сама готика – вечито у покрету: флуидна, змијугава, односна, односећа, одвећ променљива… Луталаштво, трансгресивност, психогеографија, назначиће Лакхарст, као и наскоци вучјих паукова из напрслих механизама одбране, у стравичној мрежи живота – откровење огледалника, двојника-понорника.
Заиста, готово свакодневни сусрети са руинираним здањем у кораку препуном осећаја апсурда и једа домино-готичара који презире плезир и шегртанлук, гмизање уз туђу длаку и замисао, стварају додатни отпор и гађење од дубоко политизованог озрачја; оно урличе декаденцију једног балканског проклетства, тлачитељског самолижућег таворништва, мрак једне човечије рибице која са ружичастих облака жвали своје стадо… Такве индустријске развалине су rivethead или cybergoth, али не и gothic; то је сензибилитет приказане предметности у спотовима Deeper Into You (Ludovico Technique) или No Way Out (Not Enough Space), а не (квази)антикварна руина коју Вордсворт посматра једним око, док другим жмури на оближњу фабрику, цензуришући екоцидно, да би сањарио питорескно и грандиозно-зазорно, сублимно. Готика је управо то скривено-откривено, али не порнографски обнажено, већ севнуто кроз маглу.
Готика су и варварски, дрско зашиљени лукови, вртоглави преломи кроз п(а)учину витража, као и покисли љуспасти гаргојли; то су хировите куће, макар “две квир” (Стробери Хил и Фонтхил Еби), прожимање култура и крви, факата и фикције, фрагмената и целине, путоказа и лавиринта, исценираног и стварног, божанског и дијаболичног, урбаног и руралног, рационалног и ирационалног, арктичког и антарктичког, српско-вампирског и египатско-мумијског, Рагнарока и гротла Осоре, чуда и чудовишта, хибридизације, химеризма, тератологије и териантропије… Екоготика руши утопијске, освајачке и романтичарске митове о наводно девичанској дивљини коју треба дефлорисати, питајући – зашто баш њу?! Трансготика понире у поноре дисфорије и разодева родно фиксирану у разнородну природу. Ботаничка готика или биљни хорор поред осветничког наратива проблематизује и размаштава агенсност. Прошлост и садашњост, сан и јава, хибридизују у нешто фолклорескно, искачуће-киберпросторно (creepypasta) или чудно интерспецијски-пермеабилно (weirdos & queerdos). “Готика уземљена у мрачне екологије места које се опиру уопштавању и уједначавању савременог урбаног простора,” готика рубних области (edgelands), очуђења, панк крајолика, природокултурних титраја на ивици истребљења, вастације ефемерног и минорног битка под механичком клопком индиферентног свемира…
「この目が染め上がっていく 君は何を見つめている？」
Sidenotes • 80-их год. ХIX в. Џон Лабок је испитивао мраве у лавиринтима, а 1901. је Вилијем Смол први учинио исто са пацовима. • Спиритуализам је почео као превара сестара Фокс 1848. год. • 2016. физичари честица на Антарктику добијају податке који делију као аномалија – Кунова револуција на помолу? • Ghost Danse Movement – амерички домороци који су се уздали у помоћ натприродних сила беху масакрирани од стране белаца. • У филму Cat People жена-мачка је Српскиња Ирена. Претходни помен Срба у књизи тиче се, наравно, вампирске панике и Дракуле, што у контемплацији наше крваве историје изналази термин Балканске готике (Весна Голдсворти). • “In 1735, Linnaeus actually travelled to Hamburg to inspect the 'seven-headed hydra', a famous Church relic then held in the collection of the Burgomeister of the town, and pronounced it a fake, the seven heads made of the jaws and claws of weasels glued onto snake skins. He suggested that the monks had fashioned it to match the description of the seven-headed beast of the Book of Revelation. His public pronouncement and challenge to religious authority over the artefact was deeply unpopular, and Linnaeus had to make a sharp exit from the city.” • Тентакуларно мишљење Доне Харавеј и фунгално мишљење Ане Ловенхопт Цинг. Кад потоња прича о “екологијама заснованим на реметилаштву где многе врсте понекад живе заједно без хармоније или комфора”, мисли се на аменсализам, паразитизам и компетицију. Шта друго очекивати од антрополошкиње кад коментарише биотичке односе, осим непрецизности? • 1894. Чарлс Ричет ектоплазмом назива слуз коју медијуми наводно излучују. • Онтогенија није рекапитулација филогеније! • Хомосексуална паника Ив Косовски Сеџвик.
Ко би рекао да је блаженопочивши, његова светост патријарх павле, у крвном сродству са Принцем Таме Осором Мизантропом, чија кћи јесте Лилит, од врстеКо би рекао да је блаженопочивши, његова светост патријарх павле, у крвном сродству са Принцем Таме Осором Мизантропом, чија кћи јесте Лилит, од врсте Canis familiaris? Воистину, да је ђавољи накот испузао из мантије сведочи и Робер Мушамблад, каткад као смарач са фигурама Veneris, те долажах у искушење да му откачим приколицу. ...more
"Ја имам сто година. Шта ми је живот дао? Почетак је ватра, крај хрпа пепела, а између почетка и краја лежи сва патња света. Пустите ме да спавам, кад"Ја имам сто година. Шта ми је живот дао? Почетак је ватра, крај хрпа пепела, а између почетка и краја лежи сва патња света. Пустите ме да спавам, кад већ не могу да умрем."
Са књигом није стигао дух, већ одвратни запах дувана (стоп отровчинама и тровачима), затим инфантилна епика (догађајност), краснописна лирика (страва и ужас/готик дескрипције) и неразрађена драма (сукоби), у два наврата у техници сказа (Du-form) где, занимљиво, наратер није читалац...
"Покуцала је, али одговора није било. Отворила је врата и тада смо га пронашли у његовој наслоњачи испред ватре, сасвим бледог, сасвим мртвог."...more
Baudelaire: “Dandyism is above all, the burning desire to create a personal form of originality, within the external limits of social conventions… It Baudelaire: “Dandyism is above all, the burning desire to create a personal form of originality, within the external limits of social conventions… It is the pleasure of causing surprise in others, and the proud satisfaction of never showing any oneself.” ...more
Средње жалосна новела. Док читам, не занима ме ни данашњи ни ондашњи Бриж, већ Роденбахов, полуоживљен, умртвљен. Поред мртве драге, memento mori се оСредње жалосна новела. Док читам, не занима ме ни данашњи ни ондашњи Бриж, већ Роденбахов, полуоживљен, умртвљен. Поред мртве драге, memento mori се осети и у ритму реченица који одговара погребном спроводу. Завршница би била још ефектнија да је текст проширен у роман. Овако је све епизодично и збрзано, оболело од прогерије....more
“And the universe seemed to me like an immense, inexorable torture garden. Everywhere there was blood and where life was most apparent, there were hor“And the universe seemed to me like an immense, inexorable torture garden. Everywhere there was blood and where life was most apparent, there were horrible tormentors to flay the flesh, saw up bones and turn the skin inside out with sinister expressions of joy on their faces.” ...more
За своје ремитентне депресије, Конрад може да захвали трауматичном искуству у Конгу, како каже Џон Греј: “As Conrad recorded in a diary of his time inЗа своје ремитентне депресије, Конрад може да захвали трауматичном искуству у Конгу, како каже Џон Греј: “As Conrad recorded in a diary of his time in the Congo, dead bodies and human bones lay around unburied. Chained slave gangs had their hands beaten with rifle butts and amputated as a punishment. When no longer useful, workers were lined up behind one another and shot with a single bullet. Sick or wounded labourers were thrown to dogs to be eaten. It is not clear how much of this Conrad himself witnessed. But what he saw was enough to affect him for the rest of his life.”
Као атеиста који није веровао у прогрес (у овој новели или роману – у империјализам и колонијализам), ипак нуди један алохрони дискурс и приказује Африку као праисторијску верзију садашњице, али са поруком – не чачкај мечку, односно слона, и наравно, црнца; холистичкије – џунглу, метонимију за природу. Грамзивост је кобна, као и интроспекција, а антиципација нашег крајњег положаја, позе, као затрављених безначајних коски, води у лудило. Бити освешћен, значи стати песимистом, увидети да је управо та (само)свест кобна и трагична, јер које живо биће пати више од човека? Има ли ових Конрадових и мојих ставова у Срцу таме, је ли наслов показивач? “Most contemporary critics agree that the novel is about the essential emptiness at the core of humanity—and language,” вели shmoop.com. Оно што ми смрди, ако га не читам као сатиру, јесте Марлоу као духовник, жена као наивка и природа као потенцијално трансцендентна тајна.
Ако је лик расиста, не значи да је и писац који му ставља у уста баш ове речи: “This conquest of the earth, which mostly means the taking it away from those who have a different complexion (…) than ourselves, is not a pretty thing.” (Зашто људске расе не постоје нацртао сам овде.)
Мишо бојим се, безначајни смо и пролазни! Имајте муда, па освестите, живите са тим бременом, палите свеће само да бисте видели у мраку, себе црњег од тмине, себе, тамну материју, звездани прах (ако хоћеш кринџ – кад нестане ти дах)…!
• “A taint of imbecile rapacity blew through it all, like a whiff from some corpse. By Jove! I’ve never seen anything so unreal in my life. And outside, the silent wilderness surrounding this cleared speck on the earth struck me as something great and invincible, like evil or truth, waiting patiently for the passing away of this fantastic invasion.” • “... No, it is impossible; it is impossible to convey the life-sensation of any given epoch of one’s existence—that which makes its truth, its meaning—its subtle and penetrating essence. It is impossible. We live, as we dream—alone....” • “The fact is I was completely unnerved by a sheer blank fright, pure abstract terror, unconnected with any distinct shape of physical danger.” • “Droll thing life is—that mysterious arrangement of merciless logic for a futile purpose. The most you can hope from it is some knowledge of yourself—that comes too late—a crop of unextinguishable regrets. I have wrestled with death.” • “He had summed up—he had judged. ‘The horror!’ He was a remarkable man. After all, this was the expression of some sort of belief; it had candour, it had conviction, it had a vibrating note of revolt in its whisper, it had the appalling face of a glimpsed truth—the strange commingling of desire and hate. And it is not my own extremity I remember best—a vision of greyness without form filled with physical pain, and a careless contempt for the evanescence of all things—even of this pain itself.” • “I found myself back in the sepulchral city resenting the sight of people hurrying through the streets to filch a little money from each other, to devour their infamous cookery, to gulp their unwholesome beer, to dream their insignificant and silly dreams. They trespassed upon my thoughts. They were intruders whose knowledge of life was to me an irritating pretence, because I felt so sure they could not possibly know the things I knew. Their bearing, which was simply the bearing of commonplace individuals going about their business in the assurance of perfect safety, was offensive to me like the outrageous flauntings of folly in the face of a danger it is unable to comprehend. I had no particular desire to enlighten them, but I had some difficulty in restraining myself from laughing in their faces so full of stupid importance. I daresay I was not very well at that time.”
Са аутором заратих на крв и нож већ на првим маргинама – презирем теисте који ми (под плаштом агностиц“Better to reign in Hell, then serve in Heaven.”
Са аутором заратих на крв и нож већ на првим маргинама – презирем теисте који ми (под плаштом агностицизма) постулирају трансцендентну/онострану стварност. Срећом, ово није верска књига, већ лагана енциклопедија-сликовница, а грозоморно-маестрална слика Жђислава Бексињског отворила је не само књигу, већ и моје милосрђе (бонус поени за Мунков аутопортрет и портрет Ничеа). Да рекапитулирамо, па да допунимо Мушамблада.
Демонологија је у средњем веку била јерес, у ренесанси нужност (инквизиције), а касније симболичка и текстуална пракса, профана забава или окултно оруђе. Како су монотеистичке религије инкорпорирале многобожачке, прве ликовне представе ђавола до VI в. јесу у виду божанстава. Један страшни Пазузу или сукуба Лилит, окрилаћена и са ногама кукувије, која ждере новорођенчад, били су дивинизовани у страхопоштовању, док их црква није ођаволила, па чак и порекла (прва адамова жена је у апокрифима). Тако ни цртеж тзв. Рогатог бога из горњег палеолита није претеча сотоне. Одиста, хришћанство је забарушено паганство, од канибалистичко-жртвене сублимације причести до удешавања црквеног календара по (словенско-)митолошко-обичајном. Сходно смрдљивој антропоцентричности, нечастиви су често анимализовани; но, неретко су ми та хибридна створења симпатично осликана. Сотона од IX до XII века изгледа као сатир или дивљак, од XII до XV века воли да носи канџе, рогове и реп, са пернатим или шишмишастим крилима, док се касније по изгледу пали анђели изједначавају са вознетим и блаженим дупеувлацима бога (читај: гологузи бодибилдер стил осликавања, пореклом из антике). Каже се да је управо Милтон повампирио наратив о палим анђелима читајући књигу енохову. Стенли Фиш каже да је читалац “пао” на Милтонову реторику којом је наведен да симпатише Луцифера. Одавде видимо да је паметно бирати забавне књиге за штребере када су из пера првоступника књижевности.
“Critic Meyer H. Abrams explains in his influential study The Mirror and the Lamp: Romantic Theory and the Critical Tradition that in discussion of the purpose of art, the metaphor of the “mimetic mirror [is] familiar in older aesthetic theory,” but by the nineteenth century such an understanding of poetry merely reflecting an objective world was replaced by the metaphor of the lamp, where the artist sees the world as being “bathed in an emotional light he has himself projected.” Suddenly poets are practicing not just prosody, but theurgy; for the Romantic, versifying was conjuration and mere atheism doesn’t mean the extinction of the demonic, for artists would now be able to also create ex nihilo. From Frankenstein to Shelley’s Prometheus Unbound and Lord Byron’s closet-drama Caine, an archetype of poet as genius creator—as magus, wizard, and necromancer—permeates the literature of the period, lending itself to a mad and vibrant diabolism.”
Ђус са ђавлом: • Испосник Херман, легенда каже, огрешио се о завете и био принуђен да се искупи писањем књиге изузетне каквоће, у чему му помаже Лучоноша лично, запоседајући странице. У питању је импозантни (да не кажем уклети) Gigas Codex из XIII века. • Први таксономски водич кроз ђаволе стиже 1054. године: On the Operation of Demons by Michael Psellos. Johann Weyer 1577, у књизи Pseudomonarchia Daemonum, пише да су прогоњене вештице индивидуе са психичким поремећајима. Средином XVII века, од ранијих текстова, саставља се још важнији гримоар, Ars Goetia. 1856. Елифас Леви, “полимата дилетант”, пише Догму и ритуал високе магије, стварајући легендарну илустрацију Бафомета. Бизарно-фарсичне, порнографске илустрације прави Eugene Lepottevin: Les Diables Litographis. • Кристофер Марлоу, важан поета и драматург елизабетанског периода, познат је као содомит, јеретик и богохулник, а ако трачеви о припадности Ноћној школи, атеистичком братству, нису тачни, неоспорно је да безбожништвом одишу његове драме. • Отац Urbanus Granderius бива оклеветан од стране главне опатице једног француског самостана да је склопио пакт са ђаволом, након што јој је дао корпу. Изводи се масовни егзорцизам како би се опатице опасуљиле од наводних силних оргија на које их је навео нечастиви, а после суђења на коме је као сведочанство коришћен лажирани пакт са ђаволом, Urbanus је спаљен наживо, 1634. • Инсекти наводно настали спонтаном генерацијом као ђавољи накот фино су упоређени Левенхуковим цртежом муве и илустрацијом Белзебуба Луја Бретона из Пакленог речника Колина де Плансија (1818). • Hell-Fire Clubs – злогласни кружоци моћника који су практиковали црне мисе (Френсис Дешвуд, Хорас Волпол, Бенџамин Френклин). • Лапласов демон је измишљени ентитет способан да предвиди позиције свих честица у сваком тренутку. Да ли се хладним калкулисањем поништава слобода избора? • Шарлатан, наркоман, фашиста и плагијатор Алистер Кроули – религија телема. Са викторијанским окултизмом се доводе у везу и Т.С. Елиот, Езра Паунд, Фернандо Песоа, Јитс, Брем Стокер, Артур Конан Дојл, Артур Макен… • Шарлатан Антон Шандор Лавеј – атеистички сатаниста, соц-дарвиниста, самољубив и екоцидан (Црква Сотоне дужна је да казни онога ко нарушава економски раст). • “Секуларни демонолог/научни окултиста” Лавкрафт: инфантилне представе унижавају космички песимизам и нихилизам (ово тврдим лично јер ми је његов постмодернистички гримоар Некрономикон у 19. години деловао незрело и коматозно). • Зачетник сатанистичке панике је дискредитована књига Мишел памти. • Обдукција од стране ванземаљаца је метаморфоза наратива о запоседнутости ђаволом.
Садржај приказа: I – уводни блебет, II – историјат и поетика готике, III – о Ђавољим еликсирима, IV – изводни блебет (о мојим двојницима)
I “Али, тада ЋСадржај приказа: I – уводни блебет, II – историјат и поетика готике, III – о Ђавољим еликсирима, IV – изводни блебет (о мојим двојницима)
I “Али, тада Ћирило упре у мене укочен поглед и приђе ми ближе; тресну руком о руку и викну, а сузе му грануше на очи – Медардо, брате Медардо!… За име исусово, каквог те налазим, у греху огрезлог. Брате Медардо, дођи к себи, признај; покај се… божје стрпљење је бесконачно!”
Држах је дуго на полици, убеђен да ми се неће допасти, али са жељом да је окушам, те једног дана помислих: “Уручите ми је, вр(е)ли пирокумулонимбуси, док је Луцифер још над Србијом!” А онда се Лучоноша у виду рибонуклеопротеинске честице настанио у мени и горех читаве ноћи у грозници…
Читање готике ми је више него десетолетка (комуњаре, стидите се!), а будући тврдоглав као мазга, хладнокрван као гуја и стрпљив као паличњак, сада могу да се насладим обимом своје gothic полице на овој платформи, где сам сместио све, макар и тангенцијално повезано са готиком, па да мирно легнем у мртвачки сандук. Али најпре, најпре неколико редака у свим нијансама црне (о чијем уклапању при облачењу вампирчина Осоре води рачуна)!
II Најранији запис из I века спомиње германско племе Готе, по чијем варварству је названа средњовековна уметност готике, божанствене архитектуре која нема ништа огавно-јајасто од овдашњих манастирчина, већ је сва у трноликим луковима, хипнотишућим витражима и шиљатим торњевима, што се онда сматрало смелим и варварским. Током XVII и XVIII века ова архитектура се повампирује, а 1764. године излази Волполов Отрантски замак, први самозвани готик роман који започиње талас готик фикције чији валови ће се кретати до тридесетих година XIX века. 1848. године оснива се друштво Прерафаелита, ликовних уметника инспирисаних средњовековним ствараоцима који су претходили Рафаеалу, сликајући библијске призоре у савременом контексту (данас би то била беба-исус са паметним телефоном уместо звечке), што се сматрало скандалозним и било још један миг струји готике, чије повампирење у књижевности се дешава поткрај века (тзв. fin de siècle ера декаденције када је актуелна и Малармеова херметична поезија), мада су и у међупериоду викторијански реализам спорадично красили утицаји готике. У двадесетом веку готика се прелива на остале уметности: филм, позориште, музику, моду и видео игре. Осамдесетих година, опет у Енглеској, јавља се поткултурни покрет готичара, изопштених мрачњака испрва везаних за готик-рок, а касније и готик-метал музику, због чега неки и данас инсистирају да је овај покрет базиран на музици, дискриминишући нас, art-based готичаре, поклонике модне, ликовне и књижевне готике (да нисмо одрасли уз HIM, не бисмо ни знали шта је готика).
Видели смо да се термин готика развијао попут бабушки, тако да је сваки наредни садржавао нешто од оног претходног и из њега проистицао. Готик тропе зна свако: заробљавајући (псеудо)историјски хронотоп, (породично) проклетство, духови (предака), мрачне, натприродне силе и створења, типски и мање типски ликови, гротеска, амбивалентност, (душевна) болест, пројекција, сублимација и/или потискивање садржаја (погодно за психоаналитичка, феминистичка, расна, квир, марксистичка и историјска читања)… Као огранак црног романтизма, овај жанр инсистира на ирационалном и субјективном, на споју фасцинације и језе, сублимног осећаја еквивалентног посматрачу неке далеке дивљине под месечином, на литици, док му хладан ветар прилази с леђа и обухвата га попут кошчатих шака мртвака… (Ово сублимно се сада преиначује у соласталгично и екоанксиозно, са прелазом од оног обесно, грамзиво освајалачког, од доминантног до субмисивног односа према природи, па у круг.) Фројдово сабласно и Кристевино зазорно може да фигурира, али без глупих фали-ми-фалус досетки.
САД су дале јужњачку готику, Канада јужноонтаријску готику, а Британија и урбану готику и (петопарачки) готик-хорор (penny dreadfuls). Екоготика се односи на екокритичка читања готик текстова (модни еквивалент екоготичара јесте киберготичар; уместо зеленог, у тексту тражи црно на пољу – емоција, односа, пракси и отеловљења, дакле – бедак и страх, рушилаштво, чудовишност итд.), а евоготика је моја кованица коју ћу употребити у осврту на Ђавоље еликсире. (Смем ли рећи, а да ми нико не ископа гробницу, да смо ми Срби чистокрвни готичари и да је наша космополитска реч вампир само последица дуге традиције руралне готике: сплета сујеверја, фолклорне чаролије, митологије и празноверица – укратко – празноглавости?)
III Ако јарац Хофман лаже, рог не лаже! Ђавољи еликсири су дозлабога подсмешљиви и не могу се читати са озбиљним изразом лица. Богомољка Нисифора Серулић је пре 90 година приређивала овај роман и нека ме гром убије на месту ако ми је јасно како таква персона може да пише богобојажљиве прозаиде и истовремено чита Хофмана, а да се не избичује у самопрекору. Судећи по насиљу, ово је мушка готика (термин нисам измислио ја); не реакција на рационално, већ прихватање, тачније приказивање ирационалног и богохулног ради забаве, а не зато што је јерес, и то не упркос, већ захваљујући таласима позитивизма. Готика је била и остала популарни жанр за масе и не треба свуда тражити субверзивности и суптилности високе књижевности. Ово је роман о фрустрацији, тачније незадовољењу пожуде, коби целибата и девичанства која води у психичку поремећеност. Девица-wannabe-светица и калуђер-како-да-пенетрирам-у-ореол оличавају поругу празноверја, једну комичну фиксацију. Гротеска је изведена сва од хипербола, али зналачки, лагодно, тактично и темпирано, тако да преовладавање казивања у односу на приказивање не прави никакву сметњу, јер се све напева у тону бајке, са ликом фризера који можда може да се такмичи за најбољу луду светске књижевности. И наравно, неко је већ артикулисао оно што сам приметио, али није на овакав начин. Силним сплеткама на дворовима, мотивима породичног проклетства, двојника и пронађеног рукописа, који оживљавају ликове више инбредоване од свих инбредних сојева мишева у виваријуму (шеме радне и шема финална), Хофман се подсмејао и читаоцима и готик тропима о пртљагу наслеђа и прошлости, и то је ево(луциона)-готика. Природа је овде прибежиште, оличење чистоте, невиности и спасења, али, парадоксално, човек бежи од свог животињског битка, од нагона, бежи у манастирске подруме да се бичује у млазевима крви (не шалим се).
Хофмана је инспирисао Монах Метјуа Луиса, чак га у роману чита један од ликова – Аурелија (на маргинама поред ње сам написао damsel in distress и LOL – пролупала од невиности). Затим антиципација надреализма (Медардов кошмар на стр. 223), вртешкe патос-батос, па изјава папе (“Иди… и понашај се паметније по црквама. Светац и тако нећеш постати. Календар је пун. Иди!”) – све су то чари овог црнохуморног психо-готик трилера.
“Књижевност има само један разлог постојања, да оног који се њоме бави спасе од гађења према животу!”
Уисманс, док је више нагињао ка цеви пиштоља него“Књижевност има само један разлог постојања, да оног који се њоме бави спасе од гађења према животу!”
Уисманс, док је више нагињао ка цеви пиштоља него подножју крста, зрачио је несамерљивим презиром малограђана, свакодневице и савремености – кала цркве, куплераја плакатирања, новотарија и трендова, потрошачког менталитета, те и не чуди што је овај мој побратим веровао само у путовања за која није потребно изаћи из своје собе. Његов стил препун апозиција и дескрипција, историографски кабинет куриозитета страве и ужаса, голица естетска осећања читаоца, да чак и домино постаје суб, узвикујући: “Ја сам натурализам, барокно ме извређај, желим да осетим гипкост и раскош твојих реченица у којима се дијаболични садизам преплиће са малициозним сатанизмом; дај ми те дигресије у доживљеном говору, каталоге давнопочивших посластица, трпезе и зидине у надри-фотографској, хипер-реалистичној, над-натуралистичкој техници, добаци ми одвратност према околном животу!”
lol: • “Имам да опишем блаженопочивше који су, већином, били језиво прљави: Лабра, ушљивог и смрдљивог толико да је био неподношљив чак и коњушарима; свету кинегонду која је из понизности запуштала своје тело; свету опортуну која никада није користила воду, а кревет је прала искључиво својим сузама; свету силвију која ниједном није умила лице; свету радегонду која уопште није пресвлачила своју кошуљу а спавала је на гомили пепела; и колико других, чије рашчупане главе имам обавити златним ореолом! (…) Тек од ренесансе, штрока се примила у Француској. Кад човек помисли да је она заносна краљица Марго имала тело натопљено парфемима али закорело као тигањ! – А Анри IV који се хвалио да му се ноге пуше а пазухо дивно базди!” • “Огавне радње Сагерелија из Парме који је, под изговором да жели да се претвори у дете како би боље симболисао једноставну и наивну Параклитову љубав, тражио да га преповију у пелене, легао дадиљи у крило и почео да је сиса, а потом се увалио и мало дубље!” • “Па, добро, рече Диртал, у средњем веку, миса је служена на други начин; олтар је тада био гола женска гузица; у седамнаестом веку, то је био стомак, а сада?” “Сада, ретко жена служи као олтар, али не трчимо пред руду.”
Пљување натурализма: • са “терминима из бајбокане, речником писоара и свратишта, шутом од израза и шљаком од речи, дебелим слојем масне фарбе преко простог стила, прљавим идејама, свесним затварањем у вешерај тела”. Овај књижевни правац је “неук и тупав, смрдљив, клања се укусу гомиле од којег човеку постаје мука,” он је “гамижућа и приземна уметност, бубашвабизам, сведен на монотоне студије о осредњим бићима која бауљају кроз бескрајни инвентар салона и пољана, води у потпуну јаловост, ако је човек частан и далековид, а у супротном случају, у веома досадна нагваждања и заморна препричавања”.
“Каква би то била непојамна срећа, коначно живети пострани од свог времена, и док се бујица људске глупости котрља доле испод кула, прелиставати старе књижурине под косим зрацима јаке лампе!”
“Религија тражи одустајање од здравог разума.” • “Призива ђавола, храни беле мишеве хостијама које освети; његова потреба за светогрђем је толика да је дао да му се на табанима истетовира слика крста како би стално могао да гази по спаситељу!” Dawn of Ashes – Poisoning the steps of Babel (штикле у облику обрнутог крста) + Behemoth’s God = Dog брикети за псе у облику крста • “Желимо да ударимо по твојим ексерима, притиснемо твоје трње, да истерамо болну крв до ивица твојих сувих рана!” • “Погледајте тог уплашеног и скептичног, приземног и лукавог папу, тај епископат мешетара и улизица, то жовијално и љигаво свештенство. (…) Попине данас имају испуцала срца, дизентеричне душе, мозгове који се распојасају и побегну! – Или је ствар још гора; запале се као трулеж и нагризају стадо које чувају!”
• “Књижевници се данас деле у две групе, прву чине грамзиви малограђани, а другу огавне ништарије” • “У данашње време, када се тврдоглаво прекопавају старе кутије, историја служи само да ублажи књижевни свраб провинцијског племства које своје романескне сармице од речи слаже у наставцима да би им Институт, балавећи, доделио ордења и прве награде.” • “Аристократија се прерушила у бајадеру, обукла балетске хаљинице и кловновске костиме; сада пред публиком изводи тачку на трапезу, ломата се на обручима, подиже тегове на угаженој пиљевини као у каквом циркусу!” • “Вечерас, мој незнани пријатељу, само једна реч. Провела сам ужасан дан, живци су ми се побунили, готово сам урликала од патње, и то због ситница које се понављају по сто пута на дан; због врата која се залупе, због храпавог и крештавог гласа који ми са улице уђе у кућу; има сати када је моја неосетљивост толика да, када би кућа горела, ја се не бих ни померила. Хоћу ли вам послати ову страницу комичних ламентација? Ах, када неко нема дара да бол блиставо одене, да га преточи у књижевни текст или музику што величанствено плачу, боље да се о томе не говори.”
Страхотни пејзаж у портрету(view spoiler)[ “И док крв шикља, а мождана маса кипи, он шкргуће зубима и смеје се. Као прогоњена звер, бежи у шуму, а за то време његови послушници перу под и пажљиво уклањају леш и прње. Тумара шумама око Тифожа, црним и густим шумама, дубоким, каквих у Бретањи још увек има у Карноеу. Јеца, у ходу, изгубљен, тера од себе утваре које га прате, гледа, и наједном види како блудниче стара стабла. Чини се као да се природа пред њим изопачује и да је само његово присуство узвитоперује; први пут схвата колико су шуме одувек биле прљаве, открива Пријапове песме у густицима. Ово стабло му изгледа као живо биће које стоји главом надоле, заривено у косурачу свог корења, а ноге је подигло у ваздух, размиче их, и онда се дели на нове бутине које се отварају, и оне постају све мање и мање, како се удаљавају од дебла; оно тамо, између ногу има забодену нову грану, и гранање се наставља и смањује, од гранчице до гранчице, све до врха крошње; оно му дрво опет личи на фалус који се усправља и нестаје испод сукње од лишћа, или, напротив, излази из зелене косурдаче и забада се у баршунасти стомак земље. Слике га излуђују. Опет види кожу дечака, кожу белу и провидну као пергамент, од бледе и глатке коре букава; поново налази слоновски епидерм просјака у црној и неравној овојници старих храстова; а онде где се гране рачвају, рупе зјапе, грлиће види где кора зачепи овалне усеке, ти набрани хијатуси му личе на стидне отворе или разјапљене чељусти животиња. Ту има још, на лактовима грана, других визија, јама испод руке, пазуха обраслих у сиве лишајеве; то су, у самом деблу дрвета, ране које се издужују у велике усне, испод риђих и баршунастих бокора и букета маховине! На све стране из земље ничу опсени иблици, шикљају без реда у небески свод ђаволу одан; облаци се надимају у дојке, расцепљују у стражњице, заокругљују у бремените бураге, распршују у трагове просутог млечца; уклапају се у пировање тамног густика који сада пружа само слике џиновских или патуљастих бедара, женских троуглова, у облику великог слова V, улаза у Содому, рана које зјапе, влажних отвора! – а тај пејзаж страхота се мења. Жил сада на стаблима види страшне полипе, ужасне чиреве. Примећује гуке и гризлице, ране шпицасто усечене, меке чворове, језиве каријесе; то је лепрозијум земље, венерична клиника за стабла, из које, на завоју једне стазе, израња црвена буква. Услед тог зарумењеног лишћа које опада, он мисли да га крвава киша кваси; спопада га бес, сања како испод коре станује шумска нимфа и хтео би да копа по телу богиње, хтео би да уцмека Дријаду, да је силује у место до сада непознато човековом лудилу! Завиди дрвосечи који ће моћи уморити и масакрирати то стабло, и полуди, арлауче, ослушкује, изгубљен, шуму која на његове пожудне крике одговара пискавим хучањем ветрова; пада на земљу, плаче, наставља да хода све док, исрпљен, не стигне у замак и не сурва се у свој кревет као клада. А утваре постају још јасније, сада када спава. Блудна преплитања грана, сношаји разних врста дрвећа, пукотине које се размичу и честари који се отварају, нестају; плач лишћа шибаног северцем, пресушио је; бели апсцеси облака су се ресорбовали у сивило неба; а – у потпуној тишини – инкубуси и сукубуси пролазе. Тела која је масакрирао и чији је пепео бацао у јаркове васкрсавају у облику сабласти и нападају га испод појаса. Он се брани, шљапка по крви, усправља се у једном скоку, склупчава се, хода четвороношке, као вук, све док не дође до распећа и не уједе га за ногу, ричући.” (hide spoiler)]
Једино прашњавим књигама може се опростити религијско трућање и стереотипија, али не без губљења звездица (поклоних једну Лучоноши опрљених крила). ГлЈедино прашњавим књигама може се опростити религијско трућање и стереотипија, али не без губљења звездица (поклоних једну Лучоноши опрљених крила). Гледајући кроз прсте беспотребном обарању руке хришћана ове или оне настраности (и жудећи за антихристом и антимухамедом), видимо живописне ликове кроз помало искривљену перспективу приповедачице ништа мање закошеног ума. На бреме трауме из детињства товари јој се још по који крст (фаталистички) и, ухођена и самообуздавајућа, она скрива, одлаже, прећуткује и суздржава, можда и потисне, али убрзо навали бујица психосоматских трзавица. Та енглеска пристојна суздржаност, на једном месту контрастирана са немачком срчаношћу, вешто је супротстављена ватреној природи Луси Сноу замаскираној снежном фасадом која се неминовно топи. Викторијански реализам par excellence раскида са готиком на велика звона, али оставља веру у провиђење као трн у оку просветитељској струји. Товар кринџа, али без џејн-ејровског ах! и ох! читаоче, ја га волим. И без обзира на све, и Џејн и Луси се (д)оживљавају.
Критика досадна: (view spoiler)[ • Glen, Heather, ed. The Cambridge companion to the Brontës. Cambridge University Press, 2002. • Wein, Toni. "Gothic Desire in Charlotte Bronte's Villette." SEL Studies in English Literature 1500-1900 39.4 (1999): 733-746. • Litvak, Joseph. "Charlotte Brontë and the Scene of Instruction: Authority and Subversion in Villette." Nineteenth-Century Literature (1988): 467-489. • Hughes, John. "The Affective World of Charlotte Brontë's" Villette"." Studies in English Literature, 1500-1900 40.4 (2000): 711-726. • Litvak, Joseph. "Charlotte Brontë and the Scene of Instruction: Authority and Subversion in Villette."Nineteenth-Century Literature (1988): 467-489. • Heady, Emily W. ""Must I Render an Account?": Genre and Self-Narration in Charlotte Bronte's Villette." Journal of Narrative Theory 36.3 (2006): 341-364. • Armitt, Lucie. "Haunted childhood in Charlotte Bronte's Villette." The Yearbook of English Studies 32.1 (2002): 217-228. • O'Dea, Gregory S. "Narrator and reader in Charlotte Bronte's Villette." South Atlantic Review (1988): 41-57. • Hughes, John. "The Affective World of Charlotte Brontë's" Villette"." Studies in English Literature, 1500-1900 40.4 (2000): 711-726. (hide spoiler)]...more
Nazvati ovu knjigu romanom značilo bi videti je kržljavom, želeti Tolstoja-na-štiklama. Umesto takvog grma šipka, ovde bujaju ulančane prozaide, poetsNazvati ovu knjigu romanom značilo bi videti je kržljavom, želeti Tolstoja-na-štiklama. Umesto takvog grma šipka, ovde bujaju ulančane prozaide, poetski naturalizam/ruralna gotika, stil istovetan zbirci priča Svetkovina. Melodrama, ponegde groteska, odvažna metafora i ječeća komparacija (možda najzanimljivija po formuli X je Y, gde je X neživo ili živo, ali neljudsko, a Y ljudsko). Flash fiction/brza pitoreskna groza iz perspektive devojčice opravdava portretisanje skiciranjem i očarava dvostrukim prelamanjem/projektovanjem kroz prirodu krvavih čeljusti i kandži (mišomor, homicidi, mrtvorođenče, svinjokolj, i tako oštrije i tako žilavije), pod znakom Homo homini lupus (iz šume dolaze ubice, kladenac se zaliva betonom, šarani hrane plastikom i leševima).
Ptice Kiša užarenih sunca srušila se na našu šumu. Po crnim mirisnim četinjačama. Vatra je nježna ljubavnica. Sikće i gmiže uz kičme visokih borova. Ptičja gnijezda guta u jednom zalogaju. Tek izležene ptiće pretvara u pepeo. Crni pamuk. Noćni vjetar rasipa ih po selu. Po gustim krvavim lokvama i utišanim krovovima. Umjesto cvijeća.
“Хоћемо ли се икада отарасити те прошлости? Она притиска садашњост као тело мртвог џина!”
Иако га је писац крстио романсом, овај текст би се пре могао “Хоћемо ли се икада отарасити те прошлости? Она притиска садашњост као тело мртвог џина!”
Иако га је писац крстио романсом, овај текст би се пре могао назвати вежбанком једног реалисте. Обнаживање илити рушење четвртог зида, претерана склоност ка објашњавању и појашњавању (да метафора буде још провиднија!), понављање и пренаглашавање, персонификација и стереотипија, моралисање и јарко осликавање портрета, псеудонауке (мезмеризам, физиогномија, френологија), мотив рукописа/приче у причи (на нивоу бапских анегдота), силовање дескрипцијама… Духови прошлости, атмосфера смрти, сукцесија, колонизација, инбридинг, дегенерација и симулакрум (дагеротип као копија вернија од оригинала) – добри састојци, лоша смеша! У раму: учмала старица-девица, осуђеник-меланхолик, портретиста-перипетиста, одрпанац-луталица, дебељуце-похлепници, дефлорисана наивка.
“Је ли то чињеница – или сам то сањао – да је, захваљујући електрицитету свет материје постао велики живац, који у једном једва схватљивом тренутку затрепери хиљаде миља далеко? Управо, земаљска кугла је огромна глава, мозак, прожет разумом! Или, рецимо тако, она је сама мисао, ништа друго до мисао, а не материја како се некад мислило!” ај!ролчина...more
Томас Харди је стручњак и за неиздрж и обрте од којих сам скупљао вилицу по патосу. Његова трагична пасторала успешно се може читати у екофеминистичком кључу - протагонисткиња као femme fatale неретко се саживљава са природом која постаје прибежиште ((персонификован) објекат за пројекцију сопствених расположења), али и огледало/опомињач, док се за симболе плодности и сексуалности Тес лепи посредно, из визуре других ликова, али и самог занесеног приповедача (шушка се у критици да је Харди био заљубљен у своју фиктивну ликушу). Тес је "у шуми (...) најмање усамљена", ужива "апсолутну слободу" и "као да јој је једина замисао да се клони људског рода - или тачније, оног хладног нагомиланог додатка званог свет, који је тако страшан кад је у маси". Она је "једно са елементом кроз који се креће", а "они су ти што су испали из хармоније са постојећим светом". Колико год било погрешно поистовећивати жену са природом* ("Пољски радник је у пољу личност; пољска радница је комад поља"), у овом роману то најчешће не боде очи из више разлога. На страну праштање прашњавим књигама, када је у жижи мање или више суптилан, аутоцензурисан, неопагански/антихришћански сентимент, безбожништво, онда се сензуални женски лик поређен са грчким богињама, а заправо (по ефекту и афекту) више налик неком пркосном и самопрекорном хибриду сирене, нимфе и горгоне, па још заокружен енвиронменталистичким шапатима и отвореном супротстављању гњилом викторијанском моралу кроз одбрану силоване "чисте жене" сагледава у богатијем дискурсу, свеукупно ништа мање еко, ништа мање феми.
"[J]една од последњих преосталих несумњиво исконских дубрава у Енглеској" у контрасту је са ораницама и пустопољинама и представља болно сведочанство о крчењу шума иза којих су остале тзв. атлантске вриштине, на местима највеће плодности земљишта убрзо смењене агроекосистемима, а потом и варошицама, градовима, сиромашним пашњацима и травњацима. Данас су те убоге вриштине и вресови критично угрожени од стране човека. Сетимо се Шумадије која је некада била прашума, Крагујевца који је назван по крагују (лешинару), Косова и птице по имену кос, моје омиљене животиње риса који је остао само у изреци 'бесан као рис', и моје драге постојбине Војводине коју више не красе мочваре, баре и тресетишта. Сетимо се свега тога, па седимо и плачимо. Плакала је и Тес. Више пута. Трпела је бројне неправде, нападе и насртаје, чак се и наружила, ошишала обрве како би се одбранила, док на крају није посегла за драстичнијим средством. Од бића које је цервикалном дислокацијом еутаназирало фазане рањене од стране ловаца са "крвожедним светлом у очима", гоњена "осећајем да је оптужује произвољни закон друштва који нема темеља у природи", преобразила се у смртоносну зверку коју хајка сустиже уобличену у древну вештицу (фигуративно говорећи).
Богатство овог романа је у могућности различитих ишчитавања. Лично не сматрам да писац чврсто заступа фатализам захваљујући иронији коју препознајем, мада напрасити поступци ликова подржавају и једно и друго становиште, са све легендом о кочији Д' Ербервила и другим предзнацима смрти. Исто важи и за становиште о (не)утемељивању етике у природи. Харди је на страни руралног, једноставног живота и радничке класе, а против "фармера закупаца, природних непријатеља дрвета жбуна и шипрага", против миграција из села у град, индустријализације и механизације, али то не значи да нам није показао суштинску индиферентност и аморалност природе у њеној суровости. ❄
"После (...) доба стврднуте влаге наишао је период сувомразице, кад су на висије Флинтком Еша почеле да пристижу чудне птице из Северног пола; усукана утварна створења трагичних очију - очију које су присуствовале сценама катаклизмичне страхоте у недоступним поларним пределима, размера какве ниједно људско биће ни замислити не може, на леденим температурама које ниједан човек није способан да издржи; које су гледале сударе ледника и одроне снежних брегова под стрелама северне светлости; бивале напола заслепљене вихором колосалних бура и изобличења копна и воде; и чувале још у себи одраз свега оног што су такви призори изродили. (...) Снег је дошао за птицама из поларног басена као бели стуб од облака, па се нису ни разабирале појединачне пахуље. Налети ветра су мирисали на леднике, арктичка мора, китове и беле медведе, и носили су снег тако да је дотицао земљу, али није остајао на њој у дебљем наносу."
Треће отворено питање тиче се божанства и вере. Јунакиња је цензурисана у негирању бога, што нам сугерише преводилац (стр. 457), када "изриче мисао која је, врло могуће, имала своје паралеле у многим радовима (...), од Филозофског речника, па до Хакслијевих Есеја", како пише Харди. Као одговор на питање свог супруга да ли ће се опет сусрести у загробном животу, Тес одговара одрично, што значи да не верује у загробни живот. Приповедач, са друге стране, каже да је "Господар Бесмртних окончао своју игру". Саркастично? Ако се зброје сва ишчашења цркве и вере којих се дотакао, делује плаузибилно. Ја сам у овој причи свакако вештац.
"Трансцендентне тежње тог живота - и сад несвесно засноване на геоцентричном погледу на свет, на рају као зениту, паклу као надиру - биле су стране његовима као да су посреди људи са друге планете."
"Зато - каква је корист да сазнам да сам само једна у дугом низу - и откријем да је у некој старој књизи већ описана нека истоветна као ја, и да сазнам да ћу само глумити њену улогу; то ме растужује, ништа више. Најбоље је кад се човек не домишља да су његова природа и бивши поступци баш као у хиљада и хиљада њих, и да ће му предстојећи живот и поступци бити као у хиљада и хиљада њих."
Роман препоручујем фановима сестара Бронте и Дафне ди Морије, али и средњошколцима, уместо Ане Карењине. Ако овако наставим, свакој омраженој лектири наћи ћу замену. ;) (Топли поздрави Ујка Вањи, сетио сам се енвиронменталистичког сентимента једног лица читајући Тес.)
* (view spoiler)["Images like ‘mother nature’ achieve two things: They naturalize women They feminize nature What this means is that nature is imaged as a woman whose basic tasks include reproduction and nurture. Then, women's functions are seen as ‘natural’ to her. Together, these two dimensions ignore the role of culture and society in imposing functions on the woman. By arguing that women are like nature because of their biology is to ascribe qualities to the woman. Likewise to say that nature is ‘mother’ is to assume that the basic task of nature is to sustain and provide for the human race. Feminists suggest that these qualities of women and nature are both attributes given by males. As a result i. men dominate both women and nature, ii. men assume and act as though both women and nature are to be exploited by men. Ecofeminist thought emerges from this basic assumption: both women and nature are equally oppressed by male ways of thinking and action." Nayar, Pramod K. Contemporary literary and cultural theory: From structuralism to ecocriticism. Pearson Education India, 2009.
"Hardy’s “visualising language” (Berger 1990: xi) is thus a product of the social and cultural upheavals which are also the subjects of his fiction: economic migration; the class system and social mobility; the nature of femininity and the role of women; the debunking of the world of tradition and superstition; and the perpetual moral and intellectual uncertainty of modern life. His melodramatic visual imagination therefore develops in response to a wider crisis of vision and language being felt right across late Victorian cultural practices and movements, elite and popular, literary and visual. At one extreme it was felt in the breakdown of established canons of artistic representation and the rise of new theories, practices, and movements: Impressionism, Aestheticism, Decadence and counter-Decadence, Naturalism, Symbolism. At the other extreme, the crisis was felt in the “sensory violence” of everyday urban life (Singer 2001: 62), where, as Ben Singer has shown, the nerves, shaken by the chaos of human and animal traffi c and the constant threat of crime, injury or death, are over-stimulated by an unrelenting assault of visual and linguistic signs, in advertising and in the increasingly sensational and melodramatic forms of popular entertainment referred to above." Dolin, Tim. Melodrama, vision, and modernity: Tess of the d’Urbervilles. na, 2009.
~ Gose, Elliott B. "Psychic Evolution: Darwinism and initiation in Tess of the D'Urbervilles." Nineteenth-Century Fiction 18.3 (1963): 261-272. ~ Bonica, Charlotte. "Nature and Paganism in Hardy's Tess of the D'Urbervilles." ELH 49.4 (1982): 849-862. ~ Meadowsong, Zena. "Thomas Hardy and the Machine: The Mechanical Deformation of Narrative Realism in Tess of the d'Urbervilles." Nineteenth-Century Literature 64.2 (2009): 225-248. ~ Vanjani, Prerna. "Ecocriticism in Thomas Hardy's Wessex: A critical study of Tess of the D’Urbervilles." (2021). ~ Lavina, Alice. Ecocritical perspective on Waverley and Tess of the D’Urbervilles. Literary ecotourism in Scott and Hardy: an analysis of Edward Waverley and Angel Clare, inveterate tourists. BS thesis. Università Ca'Foscari Venezia, 2020. (hide spoiler)]...more
Loading...
