Пређи на садржај

Јозеф II Хабзбуршки

С Википедије, слободне енциклопедије
Јосиф II Хабзбуршки
Јосиф II, цар Светог римског царства
Лични подаци
Датум рођења(1741-03-13)13. март 1741.
Место рођењаШенбрун, Беч, Хабзбуршка монархија
Датум смрти20. фебруар 1790.(1790-02-20) (48 год.)
Место смртиБеч, Хабзбуршка монархија
Породица
СупружникИзабела Пармска и Марија Јозефа Баварска
ПотомствоМарија Тереза од Аустрије (1762—1770)
РодитељиФранц I, цар Светог римског царства
Марија Терезија
ДинастијаХабзбурзи
Краљ у Немачкој
Период1764–1790
ПретходникФранц I, цар Светог римског царства
НаследникЛеополд II, цар Светог римског царства
Цар Светог римског царства
Период1765–1790
ПретходникФранц I, цар Светог римског царства
НаследникЛеополд II, цар Светог римског царства
Краљ Угарске и Хрватске
Краљ Чешке
Период1780–1790
ПретходникМарија Терезија
НаследникЛеополд II, цар Светог римског царства
Надвојвода Аустрије
Период1765–1790
ПретходникФранц I, цар Светог римског царства
НаследникЛеополд II, цар Светог римског царства

Потпис

Јосиф II (нем. Joseph II; пуно име Josef Benedikt August Johann Anton Michael Adam; Шенбрун, 13. март 1741Беч, 20. фебруар 1790) био је цар Светог римског царства 1765—1790 и владар Хабзбуршке монархије 1780—1790. Јосиф је био „просвећени апсолутиста", те су га често поредили са Катарином Великом и Фридрихом II Великим. Покренуо је мноштво реформи које су наишле на жесток отпор племства и свештенства.[1]

Детињство, младост и бракови

[уреди | уреди извор]

Био је најстарији син цара Франца I Лотариншког и царице и краљице Марије Терезије. Његова сестра је била Марија Антоанета, касније француска краљица. У његовом образовању пресудну улогу је имао француски филозоф Волтер, чије је књиге читао, док су му учитељи били различити политички званичници као и чланови католичког реда Језуита. Често је са мајком улазио у идеолошке расправе, но иако је био интелигентнији, повлачио се из тих расправа због мајчине доминантне личности. Женио се два пута. Први пут Изабелом Парманском 1760, и био у том браку до 1763. године, када је умрла од великих богиња. Пар је имао две девојчице. Прва, рођена 1762. године, која је добила је име по баби, Марија Терезија, умрла је у осмој години. Друга је умрла одмах по рођењу, неколико дана пре своје мајке. Други пут се оженио на инсистирање своје мајке када је постао владар Светог римског царства. Оженио се Маријом Јосипом од Баварске, са којом је био у браку свега две године, од 1765. до 1767, када је и она умрла од великих богиња. Други брак није био срећан као први, јер је Јосиф и даље туговао због губитка прве жене Изабеле и на Марију није обраћао пажњу.

Владавина

[уреди | уреди извор]

Унутрашња политика и реформе

[уреди | уреди извор]

Свето римско царство је наследио по очевој смрти 1765 иако је владао заједно са мајком, обављао је основне државничке дужности и био је на челу војске, све остало је и даље водила његова мајка. Сваки његов покушај да покрене неку реформу Марија Терезија би спречила, сматрајући да би то могло угрозити стабилност државе. Ипак Јосиф је с времена на време успевао да маневрима избегне мајчине стеге, те је тако наредио да се дворски церемонијали поједноставе, допустио је мушкарцима да се по двору крећу у војним униформама и отворио је краљевске паркове Шенбрун, Пратер и Аугартен за јавност. Једна од његових најважнијих мера била је преименовање дворског театра у „Немачки национални театар", који је такође постао отворен за јавност.

Аустријске наследне земље, Угарску, те Чешку, наследио је по мајчиној смрти 1780. године. Иако је de facto владао Угарском, правна ваљаност те власти је упитна, јер никада није крунисан круном Светог Стефана. Када је дошао на престо, почео је да спроводи дуго жељене реформе, које често нису наилазиле на разумевање народа. Једна од првих реформи била је „Едикт о верској толеранцији међу хришћанским верама“ 1781. године. Едикт је допуштао православцима, протестантима и Јеврејима у царству веће слободе кретања, становања и упражњавања својих црквених обичаја, као и право да похађају државне универзитете. Друга важна реформа је била црквена. Ова реформа је прописивала да манастири који не служе за више добро, као на пример образовање, морају бити распуштени, а њихова имовина распродата. Новац од продаје затим би ишао у један посебан фонд којим би парохије могле да се служе. Ова реформа је толико потресла свештенство да је папа Пије VI лично дошао у Беч како би од цара тражио да реформу укине или је на неки начин ублажи, што је Јозеф одбио да уради. Исте године, донео је акт о ослобађању кметова, чиме је донекле смањено њихово угњетавање. Ова два закона се могу сматрати најважнијим реформама које је Јосиф II спровео.

Поред цркве, реформисао је и друштвени систем, укинувши цензуру. То је допринело процвату књижевности и развоју критичке мисли, омогућивши да се полемике о држави и влади воде без икаквих последица. По узору на западноевропске државе, почео је да оснива добротворне установе, а једна од најзначајних јест Општа болница у Бечу, основана 1784. године, а која је представљала једну од најмодернијих установа такве врсте у Европи. Заједно са болницом, основао је и медицински факултет, који је у 19. веку постао међународно познат. Дошло је до развоја културе, што се види на примеру Моцарта, који је од цара добио статус слободног уметника у Бечу. Спровео је многе економске реформе које су допринеле порасту трговине и јачању средње класе, која више није била потиснута од стране племства. Јосиф је увидео лоше функционисање државне управе, те је одлучио да је централизује. Централа се налазила у Бечу са Јосифом на челу, а реформом је омогућено да приступ државној управи има сваки поданик, што је у то време било нешто сасвим ново. Укинуо је све привилегије племства, смртну казну, установио независни државни суд, пред којим су племићи и кметови били једнаки и реформисао је закон о браку. Прогласио је немачки језик за званични језик у држави, како би државна администрација деловала боље, што је изазвало негодовање ненемачких народа. Увео је обавезу да сви плаћају порез на имовину, што су морали да раде и племићи. Покушао је да укине племићки статус, али му то није пошло за руком. То се тек десило након револуције 1848/49. године.

Спољна политика и ратови

[уреди | уреди извор]

Иако је покушавао да смањи утицај Русије на Подунавске кнежевине (Влашка и Молдавија), Русија му је била главни спољно политички савезник. Јосиф је имао тендеције да присвоји Баварску по цену да остане без Холандије, која се тада налазила под аустријском управом. Међутим, у томе га је осујетио Фридрих II Велики и то два пута 1778. и 1785. године. Територију Аустрије проширио је учествујући у „Првој подели Пољске" и заузимањем Београда заједно са руском царицом Катарином у рату против Османлија који је он започео 1787. а окончао његов брат Леополд II, 1791. године.

Крајем 1788. године, здравље је почело драматично да му слаби, читаву 1789. провео је у самртничкој постељи схватајући да су његове реформе биле узалуд. То су многи његови противници искористили како би покренули револт у земљи, што је натерало тешко болесног Јосифа да повуче све своје законе осим оне о верској толеранцији и о правима кметова. Умро је 20. новембра 1790. године. На гробу му пише „Овде лежи Јосиф који није успео у свему што је предузео".

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Nicholas II, Duke of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
8. Карло V, војвода од Лорене
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Клод Франсоаз од Лорене
 
 
 
 
 
 
 
4. Леополд I од Лорене
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Фердинанд III, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
9. Елеонора Марија Аустријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Елеонора Гонзага од Мантове
 
 
 
 
 
 
 
2. Франц I, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Луј XIII
 
 
 
 
 
 
 
10. Филип I, војвода Орлеански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ана од Хабзбурга
 
 
 
 
 
 
 
5. Елизабета Шарлота Орлеанска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Карл I Лудвиг Палатински
 
 
 
 
 
 
 
11. Елизабета Шарлота Палатинска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Шарлота од Хесен-Касела
 
 
 
 
 
 
 
1. Јозеф II Хабзбуршки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Фердинанд III, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
12. Леополд I, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Марија Ана од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
6. Карло VI, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Филип Вилхелм Палатински
 
 
 
 
 
 
 
13. Елеонора-Магдалена Нојбуршка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Елизабета Амалија од Хесеа и Дармштата
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Терезија
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Антоан Улрих, војвода од Брауншвајг-Волфенбитела
 
 
 
 
 
 
 
14. Лудвиг Рудолф од Брауншвајг-Волфенбитела
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Елизабета од Шлезвиг-Холштајн-Сендерборг-Нордборга
 
 
 
 
 
 
 
7. Елизабета Кристина од Брауншвајг-Волфенбитела
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Алберт Ернст од Етингена
 
 
 
 
 
 
 
15. Кристина Лујза од Етингена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Кристина Фредерика од Виртемберга
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Derek Beale, Joseph 21: Against the World, 1780–1790, Cambridge University Press. 2009.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Цар Светог римског царства (1765-1790)
Краљ Угарске (1780-1790)