Osore Misanthrope's Reviews > Kuća sa sedam zabata

“Хоћемо ли се икада отарасити те прошлости? Она притиска садашњост као тело мртвог џина!”

Иако га је писац крстио романсом, овај текст би се пре могао назвати вежбанком једног реалисте. Обнаживање илити рушење четвртог зида, претерана склоност ка објашњавању и појашњавању (да метафора буде још провиднија!), понављање и пренаглашавање, персонификација и стереотипија, моралисање и јарко осликавање портрета, псеудонауке (мезмеризам, физиогномија, френологија), мотив рукописа/приче у причи (на нивоу бапских анегдота), силовање дескрипцијама… Духови прошлости, атмосфера смрти, сукцесија, колонизација, инбридинг, дегенерација и симулакрум (дагеротип као копија вернија од оригинала) – добри састојци, лоша смеша! У раму: учмала старица-девица, осуђеник-меланхолик, портретиста-перипетиста, одрпанац-луталица, дебељуце-похлепници, дефлорисана наивка.

“Је ли то чињеница – или сам то сањао – да је, захваљујући електрицитету свет материје постао велики живац, који у једном једва схватљивом тренутку затрепери хиљаде миља далеко? Управо, земаљска кугла је огромна глава, мозак, прожет разумом! Или, рецимо тако, она је сама мисао, ништа друго до мисао, а не материја како се некад мислило!” ај!ролчина