Osore Misanthrope's Reviews > Tamo dole

“Књижевност има само један разлог постојања, да оног који се њоме бави спасе од гађења према животу!”

Уисманс, док је више нагињао ка цеви пиштоља него подножју крста, зрачио је несамерљивим презиром малограђана, свакодневице и савремености – кала цркве, куплераја плакатирања, новотарија и трендова, потрошачког менталитета, те и не чуди што је овај мој побратим веровао само у путовања за која није потребно изаћи из своје собе. Његов стил препун апозиција и дескрипција, историографски кабинет куриозитета страве и ужаса, голица естетска осећања читаоца, да чак и домино постаје суб, узвикујући: “Ја сам натурализам, барокно ме извређај, желим да осетим гипкост и раскош твојих реченица у којима се дијаболични садизам преплиће са малициозним сатанизмом; дај ми те дигресије у доживљеном говору, каталоге давнопочивших посластица, трпезе и зидине у надри-фотографској, хипер-реалистичној, над-натуралистичкој техници, добаци ми одвратност према околном животу!”

lol:
• “Имам да опишем блаженопочивше који су, већином, били језиво прљави: Лабра, ушљивог и смрдљивог толико да је био неподношљив чак и коњушарима; свету кинегонду која је из понизности запуштала своје тело; свету опортуну која никада није користила воду, а кревет је прала искључиво својим сузама; свету силвију која ниједном није умила лице; свету радегонду која уопште није пресвлачила своју кошуљу а спавала је на гомили пепела; и колико других, чије рашчупане главе имам обавити златним ореолом! (…) Тек од ренесансе, штрока се примила у Француској. Кад човек помисли да је она заносна краљица Марго имала тело натопљено парфемима али закорело као тигањ! – А Анри IV који се хвалио да му се ноге пуше а пазухо дивно базди!”
• “Огавне радње Сагерелија из Парме који је, под изговором да жели да се претвори у дете како би боље симболисао једноставну и наивну Параклитову љубав, тражио да га преповију у пелене, легао дадиљи у крило и почео да је сиса, а потом се увалио и мало дубље!”
• “Па, добро, рече Диртал, у средњем веку, миса је служена на други начин; олтар је тада био гола женска гузица; у седамнаестом веку, то је био стомак, а сада?”
“Сада, ретко жена служи као олтар, али не трчимо пред руду.”

Пљување натурализма:
• са “терминима из бајбокане, речником писоара и свратишта, шутом од израза и шљаком од речи, дебелим слојем масне фарбе преко простог стила, прљавим идејама, свесним затварањем у вешерај тела”. Овај књижевни правац је “неук и тупав, смрдљив, клања се укусу гомиле од којег човеку постаје мука,” он је “гамижућа и приземна уметност, бубашвабизам, сведен на монотоне студије о осредњим бићима која бауљају кроз бескрајни инвентар салона и пољана, води у потпуну јаловост, ако је човек частан и далековид, а у супротном случају, у веома досадна нагваждања и заморна препричавања”.

“Каква би то била непојамна срећа, коначно живети пострани од свог времена, и док се бујица људске глупости котрља доле испод кула, прелиставати старе књижурине под косим зрацима јаке лампе!”

“Религија тражи одустајање од здравог разума.”
• “Призива ђавола, храни беле мишеве хостијама које освети; његова потреба за светогрђем је толика да је дао да му се на табанима истетовира слика крста како би стално могао да гази по спаситељу!” Dawn of Ashes – Poisoning the steps of Babel (штикле у облику обрнутог крста) + Behemoth’s God = Dog брикети за псе у облику крста
• “Желимо да ударимо по твојим ексерима, притиснемо твоје трње, да истерамо болну крв до ивица твојих сувих рана!”
• “Погледајте тог уплашеног и скептичног, приземног и лукавог папу, тај епископат мешетара и улизица, то жовијално и љигаво свештенство. (…) Попине данас имају испуцала срца, дизентеричне душе, мозгове који се распојасају и побегну! – Или је ствар још гора; запале се као трулеж и нагризају стадо које чувају!”

• “Књижевници се данас деле у две групе, прву чине грамзиви малограђани, а другу огавне ништарије”
• “У данашње време, када се тврдоглаво прекопавају старе кутије, историја служи само да ублажи књижевни свраб провинцијског племства које своје романескне сармице од речи слаже у наставцима да би им Институт, балавећи, доделио ордења и прве награде.”
• “Аристократија се прерушила у бајадеру, обукла балетске хаљинице и кловновске костиме; сада пред публиком изводи тачку на трапезу, ломата се на обручима, подиже тегове на угаженој пиљевини као у каквом циркусу!”
• “Вечерас, мој незнани пријатељу, само једна реч. Провела сам ужасан дан, живци су ми се побунили, готово сам урликала од патње, и то због ситница које се понављају по сто пута на дан; због врата која се залупе, због храпавог и крештавог гласа који ми са улице уђе у кућу; има сати када је моја неосетљивост толика да, када би кућа горела, ја се не бих ни померила. Хоћу ли вам послати ову страницу комичних ламентација? Ах, када неко нема дара да бол блиставо одене, да га преточи у књижевни текст или музику што величанствено плачу, боље да се о томе не говори.”

Страхотни пејзаж у портрету(view spoiler)[
“И док крв шикља, а мождана маса кипи, он шкргуће зубима и смеје се. Као прогоњена звер, бежи у шуму, а за то време његови послушници перу под и пажљиво уклањају леш и прње.
Тумара шумама око Тифожа, црним и густим шумама, дубоким, каквих у Бретањи још увек има у Карноеу.
Јеца, у ходу, изгубљен, тера од себе утваре које га прате, гледа, и наједном види како блудниче стара стабла.
Чини се као да се природа пред њим изопачује и да је само његово присуство узвитоперује; први пут схвата колико су шуме одувек биле прљаве, открива Пријапове песме у густицима.
Ово стабло му изгледа као живо биће које стоји главом надоле, заривено у косурачу свог корења, а ноге је подигло у ваздух, размиче их, и онда се дели на нове бутине које се отварају, и оне постају све мање и мање, како се удаљавају од дебла; оно тамо, између ногу има забодену нову грану, и гранање се наставља и смањује, од гранчице до гранчице, све до врха крошње; оно му дрво опет личи на фалус који се усправља и нестаје испод сукње од лишћа, или, напротив, излази из зелене косурдаче и забада се у баршунасти стомак земље.
Слике га излуђују. Опет види кожу дечака, кожу белу и провидну као пергамент, од бледе и глатке коре букава; поново налази слоновски епидерм просјака у црној и неравној овојници старих храстова; а онде где се гране рачвају, рупе зјапе, грлиће види где кора зачепи овалне усеке, ти набрани хијатуси му личе на стидне отворе или разјапљене чељусти животиња. Ту има још, на лактовима грана, других визија, јама испод руке, пазуха обраслих у сиве лишајеве; то су, у самом деблу дрвета, ране које се издужују у велике усне, испод риђих и баршунастих бокора и букета маховине!
На све стране из земље ничу опсени иблици, шикљају без реда у небески свод ђаволу одан; облаци се надимају у дојке, расцепљују у стражњице, заокругљују у бремените бураге, распршују у трагове просутог млечца; уклапају се у пировање тамног густика који сада пружа само слике џиновских или патуљастих бедара, женских троуглова, у облику великог слова V, улаза у Содому, рана које зјапе, влажних отвора! – а тај пејзаж страхота се мења. Жил сада на стаблима види страшне полипе, ужасне чиреве. Примећује гуке и гризлице, ране шпицасто усечене, меке чворове, језиве каријесе; то је лепрозијум земље, венерична клиника за стабла, из које, на завоју једне стазе, израња црвена буква.
Услед тог зарумењеног лишћа које опада, он мисли да га крвава киша кваси; спопада га бес, сања како испод коре станује шумска нимфа и хтео би да копа по телу богиње, хтео би да уцмека Дријаду, да је силује у место до сада непознато човековом лудилу!
Завиди дрвосечи који ће моћи уморити и масакрирати то стабло, и полуди, арлауче, ослушкује, изгубљен, шуму која на његове пожудне крике одговара пискавим хучањем ветрова; пада на земљу, плаче, наставља да хода све док, исрпљен, не стигне у замак и не сурва се у свој кревет као клада.
А утваре постају још јасније, сада када спава. Блудна преплитања грана, сношаји разних врста дрвећа, пукотине које се размичу и честари који се отварају, нестају; плач лишћа шибаног северцем, пресушио је; бели апсцеси облака су се ресорбовали у сивило неба; а – у потпуној тишини – инкубуси и сукубуси пролазе.
Тела која је масакрирао и чији је пепео бацао у јаркове васкрсавају у облику сабласти и нападају га испод појаса. Он се брани, шљапка по крви, усправља се у једном скоку, склупчава се, хода четвороношке, као вук, све док не дође до распећа и не уједе га за ногу, ричући.” (hide spoiler)]

Кобац и орнитомантија…
...завири у књигу

🎵 Cradle of Filth – Godspeed on the Devil's Thunder: The Life and Crimes of Gilles de Rais